Košarkaški "showtime” u senci tišine: Ruski bastion koji ne pristaje na prosek

Sankt Peterburg nije samo grad, to je dvorac na otvorenom koji vas istog trenutka primora da zaboravite sve što ste čitali u vestima. Dok koračate pored kanala najlepše svetske metropole, kroz nestvarnu čistoću i mir koji vlada na ulicama, apsolutno ništa ne odaje utisak zemlje u ratu ili pod sankcijama. Sve teče savršeno normalno; od metroa koji arhitektonski zasenjuje većinu evropskih palata, do fantastičnog izbora restorana i kafića sa cenama često nižim nego što su beogradske, grad odiše nekom moćnom, aristokratskom samodovoljnošću. 

Upravo u tom ambijentu, na parketu Winline Basket Cup-a, ruska košarka je odlučila da testira novi format – vizuelni spektakl po ugledu na NBA i NFL standarde koji pršti od modernizma, gde je uz košarku jednako bitna i zabava (da budemo precizniji, bilo je ovde poprilično "entertainment and celebrity" momenata).

Taj "showtime" efekat bio je jasna poruka domaćina da, uprkos svemu, ne pristaju na prosek. Ipak, iza te sjajne fasade krije se kompleksna borba za smisao, o kojoj prvi čovek CSKA Andrej Vatutin govori sa dozom umora, svestan da su mu ruke vezane jer je pitanje povratka isključivo političko. 

"Spremni smo da se vratimo odmah, ali to nije u našim rukama”, kaže Vatutin, dok brutalno iskreno secira finansijski besmisao evropske košarke u kojoj niko zapravo ne zarađuje, pa je trenutno sve svedeno na dobrotvornu bazu ulaganja jer, kako kaže, "to je problem broj jedan za Evroligu”.

Taj pad takmičarskog naboja neminovno je ostavio traga, ali Dejan Radonjić, najtrofejniji trener u istoriji Crvene zvezde koji od nedavno vodi ekipu Zenita, priznaje da ga je intenzitet u Rusiji ipak iznenadio. Strateg tima iz Sankt Peterburga ističe da "nekoliko godina van takmičenja neminovno utiče da kvalitet ne bude kao što je bio”, ali dodaje i ključno zapažanje da je nivo košarke ipak viši od onoga što je očekivao kada je dolazio. 

Ruska košarka danas preživljava na specifičnom "srpskom kodu” rada, koji Andrej Voroncevič iz Zenita (pre toga dugo godina član CSKA) opisuje kroz setne uspomene na lekcije Duška Vujoševića i ono čuveno "Ajmooo sine!”, naglašavajući da je upravo ta radna etika temelj koji ih sada, tokom izolacije, drži iznad vode. 

Na samom terenu, dugogodišnji centar Zvezde a sada moskovskih "armejaca" Luka Mitrović i dalje vidi ozbiljnu košarku i pet-šest sasvim solidnih ekipa sa dobro poznatim igračima. 

"Takmičarski je nastrojeno prilično, ima tu zanimljivih stranaca, tako da je sve u svemu to jedan zanimljiv spoj”, objašnjava Mitrović, svestan da kvalitet, iako nije evroligaški, i dalje itekako postoji i naglašava da uslove koje ima CSKA i dalje mogu da sanjanju mnogi evroligaški timovi.

Ipak, tu sliku kvari surova tržišna logika na koju ukazuje trener Uniksa iz Kazanja Velimir Perasović, koji se svakodnevno rve sa činjenicom da mnogi kvalitetni igrači jednostavno ne žele da dođu u ligu bez evropskih takmičenja.

"Problem je dovesti igrače bez Evrolige”, jasan je Perasović, uz napomenu da su klubovi upravo zbog toga primorani da plaćaju ozbiljne premije i preplaćuju strance kako bi održali nivo koji VTB liga zahteva. 

Na tu tržišnu rampu nadovezuje se i ona najbrutalnija, administrativna, koja je srušila transfer ruskog superstara Alekseja Šveda u Crvenu zvezdu pre dve godine. 

Šved otvoreno kaže da mu nisu dozvolili da dođe jer je Rus i da su mu, uprkos obostranoj želji, administrativne prepreke stopirale karijeru. 

"Znam tačno koje države su mi stavile rampu na kretanje, znam da su Litvanci ti koji su pravili problem i stopirali sve, što je sramota za sport i direktan udarac na kvalitet košarke”, ogorčen je Šved, koji pozne igračke godine provosi u Kazanju.

Na kraju, utisak je jedinstven: ruska košarka je trenutno konzervirani vrhunski kvalitet u najlepšem mogućem pakovanju. Oni su našli način da žive u izolaciji, da prave vizuelno besprekorne spektakle i da kroz neraskidivu vezu sa Beogradom održavaju takmičarski DNK. Za Vatutina je ta veza sa Srbijom, gde VTB liga ima sjajne TV rejtinge, trenutno jedina preostala spona sa ostatkom kontinenta. 

Ali, dok god su ovi košarkaški bolidi zaključani u svojoj garaži, ostaje tihi strah – koliko će Evropa odmaći dok se politika ponovo ne povuče i dopusti igri da ponovo bude samo igra?