Manga na srpski način

Pa, da krenemo redom: Ministar odbrane, pitbulovi, terijeri i slične fraze... Sve one potpuno su utemeljene ukoliko želite da opišete način na koji je Srbija eliminisala Litvance sa turnira. Ne postoji takmičenje gde se mi ne smatramo favoritima. Ali, ovo je bilo jedno takvo. Ispričana je priča o otkazima brojnih igrača. O izostanku najboljeg na svetu... Sve smo rekli vezano za ovogodišnji Mundobasket osim ovoga – au kakva utakmica! Au kakva pobeda.

Meč koji je za sve nas, verovatno, ispraćen sa raširenom vilicom. Jer, postojao je taj neprijatan osećaj i uvek će biti tako kada vas u eliminacionoj fazi čeka neko ko je pre nekoliko dana razbio Sjedinjene Američke Države na komade. Neko ko je šutira najbolje na prvenstvu. Neko ko vrlo dobro poznaje srpske uslove košarke. I neko ko sebe dobro poznaje.

Ispostavilo se da je sve to nebitno, jer ne znaju dobro nas. Nas, koji smo toliko puta otpisani. Nas, koji su toliko puta kretali ist pepela. Nas, kojima je košarka u krvi. Nas, kojima je inat molitvena ikona. Nas, koji smo, osim što ne znamo šta ćemo sa 500.000 neprijavljenih Kineza, u zemlju doneli još jedan azijski element. I to ne Kineski, već Japanski zid. Unapređen.

Od samog početka priprema, pa do danas, Svetislav Pešić ponavlja samo jedno – odbrana. Ključ svega gde smo danas. Možda nije bila na željenom nivou tokom dosadašnjeg toku turnira, s akcentom na duel sa Italijanima kada ni ono što je izgledalo da dobro branimo – nismo uspeli da odbranimo. Spoljni šut rivala bio je najveći problem prilikom defanzivne postavke. Italijani su nas pročitali u svemu, „preveslali“ i likovali posle tog trijumfa čak i na ivici neprijatnosti u pojedinim momentima. Ali, upravo iz tog poraza, Srbija je najviše naučila i najviše dobila na ovom prvenstvu. Dobila je momke koji su u dva sledeća duela primenili drugačiji pristup, verovali jedan drugom i davali sve što imaju od sebe ne bi li stigli gde su u ovom trenutku. Taj faktor, ali i faktor da igraju za prijatelja i saigrača koji je u nevolji, probudio je u njima kolosalne titane, koji su, ukoliko ste čitali popularnu mangu „Attack on Titan“, formirali zid zabranivši neprijatelju, u ovom slučaju Litvancima, da prodru unutra. Autor Hadžime Isajama mogao bi da nauči nešto od Svetislava Pešića. Samo kažem.

Posebno se istakao Aleksa Avramović čija je energija ostavila Litvance da cupkaju u mestu. Da grebu noktima po zidu koji dodiruje oblake. Četiri ukradene lopte, brdo izuzetnih odluka u deliću sekunde... On sam je imao gotovo polovinu ukradenih lopti našeg tima koji je ukupno bio na devet.  

Bez odbrane da je igraju svi koji se u tom trenutku nađu na parketu, krajnjeg uspeha nema. Jer, složićete se, da je uspeh bilo kojeg tima u svetu sporta zavisio od defanzivnog pristupa. Od zida koji čuva da neprijatelj ne uđe.