Nije kraj, nije čak ni blizu kraja

Pred dolazak u Letoniju razmišljam kako ću napisati neki emotivni tekst o reprezentaciji kada dođe vreme za to, progozirajući optimistično sredinu septembra. Ali, dođe vreme mnogo ranije. 

Bogdan Bogdanović je gotovo najviše što se o košarkaškoj reprezentaciji Srbije može reći. Čekali smo ga da predvodi Srbiju na ovom Evrobasketu, jer na prošlom nije mogao zbog povrede, da konačno stigne i to zlato posle onih suza 2017. Međutim, kapiten će naredne dane provesti u Sjedinjenim Državama umesto u Letoniji.

Kao da smo se svi povredili, takva je atmosfera po hotelima i apartmanima u glavnom, kišnom gradu Letonije, jer se nikom nigde ne ide i svi su pokisli, iako iz soba nisu izašli. Čekamo da nas neko, nešto uteši, da nam kaže da će sve biti, pa otuda i ovaj tekst. Ovo je moj dokaz sebi da će sve da bude okej. Trenutno ništa ne može da me uteši, osim ovo malo nade, koja će verujem, rasti iz dana u dan, jer će Nikola, Marko, Nikola, Stefan, Tristan, Aleksa, Filip, Vasa, Nikola, Ognjen i Vanja igrati sa Bogdanom u mislima. Stefan Jović će preuzeti kapitensku traku, ali će Bogdanović postati duhovni lider ovog tima. On predvodi ovaj narod u danima iza nas, ali i u danima koji slede, jer nije kraj. 

Nije čak ni blizu kraja, ovo je možda kraj početka. Rekao je Čerčil posle jedne od najvećih pobeda Saveznika i prekretnice u Drugom svetskom ratu. Mi smo u ratu na parketu Riga arene, ali neke bitke se vode i van njega, a jedna od ključnih tačaka se dešava. 

Ne znam mnogo više od vas, iako me mnogi zovu da pitaju šta se dešava, ne bih li ih utešila, ali ostavljam vam ovo čekajući da vidim kako se jača duh i kako se igra, ne sa Bogdanom na terenu, ali sa Bogdanom u mislima i za njega. Proći će milion sličnih tekstova kroz naše portale, međutim iz nekih emocija nastaju najlepše priče. 

Počelo je sa prevelikim očekivanjima, koja ruku na srce nikada nisu prevelika kada je košarkaška reprezentacija u pitanju i istovremeno samim tim sa strepnjom - šta ako razočaramo baš zbog toga? Ali, naš najdublji strah je upravo taj da smo neizmerno moćni. Naše svetlo je ono što nas najviše plaši, a ne tama. Pitamo se: Ko sam ja da budem briljantan? A, ko si ti da ne budeš? Igranje na malo ne služi svetu. Kada naučimo da oslobodimo svoju svetlost i nosimo se sa tuđom, znaćemo da smo uspeli. 

Za još velikih pobeda, poljubićeš ti to zlato.

Čekam još sredinu septrembra da napišem priču o reprezentaciji sa još srećnijim krajem.