Osećalo se drugačije

Po dolasku košarkaša Partizana na aerodrom „Nikola Tesla“ u ranim jutarnjim satima u utorak mogla se osetiti mirnoća. Nije bilo izrazitih emocija, glave su bile tamo gde su morale da budu. Takav je bio barem utisak koji sam ja stekao hodajući pokraj njih i gledajući njihovu neverbalnu komunikaciju. Išlo se u Madrid po delić istorije, po treću pobedu u „Vizinku“ u nizu. Ta odlučnost se mogla iseći nožem.

Suncem okupani Madrid, potpuno euforičan usled isključive činjenice da je u utorak sa zalaskom sunca bio zakazan polufinalni okršaj Lige šampiona između Reala i Mančester sitija, dočekao je ekspediciju Partizana koja je uključivala igrače, stručni štab, ljude iz kluba, one bliske njemu, deo navijača i medije. Najveći deo madridske javnosti bio je usmeren ka fudbalskoj utakmici, što je i razumljivo jer, iako smo stigli u zemlju koja je dvostruki svetski i četvorotstruki evropski košarkaški šampion, Španija, s akcentom na Madrid jeste fudbalska nacija.

U to sam se lično uverio kada sam četiri časa pred utakmicu na „Santjago Bernabeu“ stadionu bivao među navijačima Real Madrida. Onako odokativno, rekao bih da njihovu publiku koja se tamo našla čini 70 odsto adolescenata.  „Mi smo kraljevi Evrope“ i „Barsa je ku**a“ odjekivali su  ulicom koja nosi ime po čuvenom slikaru Marselijanu Santa Mariji. Više hiljada navijača nalazilo se oko „Bernabeua“ sa pivskim limenkama, u dresovima uglavnom Benzeme, Modrića i Vinisijusa. Klupski šop samo što nije prepukao od ispunjenosti. Sve to sa apsolutnim odsustvom svesti da je u gradu, 24 sata kasnije, još jedna ključna utakmica koju Real Madrid igra, ali u Evroligi.

Sportske.net/Nemanja Janošev

Nakon boravka oko „Bernabeua“, red je bilo da posetim drugi kraj grada, pa sam se metroom uputio na stanicu „Goja“ iz koje, kada izađete, vaš pogled momentalno puca ka „Vizink centru“. Vladala je graja i u tom delu metropole. Ljudi su se pripremali da zauzmu svoja mesta u kafeima i restoranima na trgu Filip II.

Po Madridu su mogle da se vide najave fudbalske utakmice, o košarkaškom spektaklu nije bilo naznaka ni kada pogledate u zidine velelepne dvorane. Uputili smo se ka unutrašnjem delu „Vizinka“ gde su crno-beli imali trening uoči meča. Trening Partizana bio je intenzivan, barem se tako moglo čuti iza zatvorenih vrata dok smo čekali da ona budu otvorena za nas. A, kada se to dogodilo, ponovo je vladao određeni spokoj. Nije bilo tenzije, igrači su bili fokusirani, dobro raspoloženi i psihički i fizički, ali i šuterski. Pogađali su svi u svojim serijama, a posebno je impresivan bio Matijas Lesor koji je u momentu dok sam ga ja gledao imao 7/7 za tri sa vrha kapice uz mentorstvo  Đozepa Marije Izkjerda. Usledio je zatim jedan promašaj, a potom novi pogodak za konačnih 8/9. Ni sam Matijas nije mogao da veruje da mu tako dobro ide i tada je on završio svoj trening, dok je ostatak tima, podeljen na dva obruča, nastavio da radi. Ubrzo su usledile protokolarne izjave, a potom i momenat koji je, barem za javnost poznato, začinio sesiju.

„Matijase, ako pogodiš jednu od 10 sa pola terena, plaćam večeru celom timu“, bile su reči Željka Obradovića. Francuz je posle četiri promašaja ubacio loptu kroz obruč zaokruživši pozitivnu atmosferu, ali i staloženost koja je bila prisutna sve vreme.

Devetnaest sati kasnije, bilo je vreme da se opet vratim na istu lokaciju gde je ovog puta trebalo da vlada nešto drugačija atmosfera. Međutim, ni satima pre utakmice ne biste rekli da se nešto održava u „Vizink centru“, a kamoli da je u pitanju evroligaški meč i to onaj koji odlučuje o sudbinama dva tima u takmičenju.  Sedeo sam neko vreme sa navijačima Partizana koji su stigli iz Kanade i Beča, brzo smo „kliknuli“ i ovo je još jedno putovanje na kojem sam upoznao divne ljude, čime je obogaćen boravak u Madridu s te strane.  

„Ako Partizan prođe danas...“ nisam stigao ni da završim pitanje, a Zoran me je već prekinuo sa:

„Nema 'ako'. Ne postavlja se pitanje...“, čime se jasno implicira da su svi oni koji su bili tu čvrsto verovali i osećali da je Fajnal for za Partizan blizu.

Ekipa Željka Obradovića zaista jeste pokazala mnogo u ovoj seriji. Taktično-tehnički su bili superiorniji od Reala u većem delu ove serije, ali granata se otvorila s ulaskom u poslednja dva minuta drugog meča što je prouzrokovalo detonaciju snova... Elem, red je došao i na utisak iz dvorane i sa same utakmice. „Vizink centar“ je bio potpuno prazan sat vremena pred početak susreta. Ako bismo uporedili sa onim što smo viđali u „Areni“, prošle sedmice, dva časa uoči meča sva mesta u novinarskoj loži (a nije ih malo), bila su zauzeta, a tribine dobrim delom ispunjene. „Vizink“ i atmosfera oko njega su u potpunom kontrastu u odnosu na „Bernabeu“, a da ne pričamo o „Areni“.  Deset minuta pred start događaja, dvorana je i dalje bila poluprazna, a onda se do početka naprasno popunila gotovo do poslednjeg mesta. Šta ti je Evropa.

Oba trenera ponudila su nešto drugačije petorke od uobičajenih, te je u taboru Reala od starta bio Eli Endiaj zajedno sa Edijem Tavaresom dok je  Željko Obradović krenuo sa Alenom Smailagićem pre nego li Matijasom Lesorom, a tu su bili i Jam Madar i Janis Papapetru.

Sa samim početkom ponovo se osećao taj poznati miris. Onaj isti koji sam opisao na početku teksta i koji se prožima kroz njegov najveći deo. Miris optimizma. Partizan je leteo. Kevin Panter je leteo. Kapiten je bio željan košarke i gladan osvete. Pucao je iz svih oružja za „+18“ gostujućeg tima, tišinu i revolst navijača domaćih. „Fuera, fuera...“ vikali su navijači Reala. U prevodu ponaški, poručivali su arbitrima da napuste parket smatrajući da su sudili u korist Partizana.

Tu je Real pokazivao znake života... Željko Obradović je vrištao na svoje igrače i zapalio se uprkos „+14“ na semaforu. Opet osećaj... Da li je on tada osećao da se momentum menja? Ćaćo Rodrigez je posle šest poena u prvih 30 minuta ubacio 13 u poslednjem kvartalu. Gađao je one svoje trojke sa niskim lukom, kada lopta poliže prednji deo obruča, a zatim kao kap završi u njegovoj unutrašnjosti. „Vizink“ se budio i probudio, Partizan je bio na nogama... Ostalo znate, nije mi cilj da u ovom raportu radim izveštaj utakmice od kojeg će se mnogima smučiti tekst usled „flešbekova“ od sinoć. To ste već proživeli.

I tako, osećaj za sve igrače i navijače Partizana ostaje gorak. A nekako je, barem za mene koji je sve to gledao sa strane, bio potpuno drugačiji tokom 39 sati zajedničkog boravka.

Nije to jedino što me je prevarilo, kao i verovatno ostatak novinarske ekipe koja je stigla sa Partizanom u Madrid posredstvom agencije „Odeon“. Neodgovorna agencija kojoj je uredno plaćena organizacija celokupnog puta, ostavila je šestoro novinara i novinarki, uključujući i mene, bez prevoza do aerodroma opravdavši svoj naziv "Ode-on". Znali su da nas radni zadaci zadržavaju nešto duže unutar dvorane, ali nisu želeli da sačekaju, već su nonšalantno krenuli putem aerodroma. Tako je i taksimetar morao da kaže svoje uprkos plaćenoj i obećanoj ruti, dok je vladala i neizvesnost oko našeg prtljaga koji je ranije ostavljen u autobusu.

I za kraj - opet ta osećanja. Matijas Lesor u suzama na aerodromu "Nikola Tesla", stotine navijača u pesmi pred svitanje. Ako je i sve ovo što sam pisao oko osećanja bilo subjektivno, Lesorove suze rasprostrele su se na kvadratne kilometre.