Partizan euforijom i hrabrošću sazdan

“Svako nekog voli i svako ko nekog voli, imao je bar poneku očajnu noć tokom koje je nastojao da izračuna kako sebi da priušti da i dalje bude ljudsko biće...” Kroz godine, bilo je mnogo takvih noći, a mnogo je i razloga, nekolicina tih nesanica može se pripisati Partizanu.  

Možda će ta noć doći baš u četvrtak ako Partizan ispadne iz Evrolige, dok mu paradoksalno, glava zavisi od toga da li će večiti rival spustiti giljotinu ili ne. Možda će u onom drugom scenariju biti aboliran, i izboriti plej-in u petak. Međutim, nešto je simptomatično cele ove sezone. Energija.  

Koliko god ovo zvučalo nenormalno, jer Partizan ima najbolje navijače na svetu. Na svetu. Nešto je ipak nedostajalo. Možda se nije verovalo dovoljno ovoj ekipi, možda oni nisu verovali sebi, možda su posle nekih teških poraza (Baskonija, Olimpijakos, Virtus, Bajern, Olimpija) ostali indisponirani, rezignirani, navijači i igrači...  

Stiče se utisak da se atmosfera od prošle godine jednostavno slegla, stišala, da je energija pala odlascima prvenstveno Lesora i Egzuma, a uprkos nekim dolascima. Možda je onaj događaj od letos i nedolazak N.M. sve navijače, ljubitelje košarke, velike Srbe, pa i sam klub, potresao. Veliki je čovek, u svakom smislu, ali je prema Partizanu ispao toliko mali, da može u džep da stane. Prežalili smo, niko nije veći od kluba.  

Da se vratimo na temu, možda Partizan nije ni zaslužio da igra u nokaut fazi Evrolige. Možda nije navijački to reći, ali je realno. Nema potrebe praviti neku retrospektivu, sećamo se svi cele sezone, koja doduše još nije završena, ali ponešto bismo mogli da spomenemo, kao što su na primer samo četiri pobede u gostima, i to protiv Asvela, Žalgirisa, Valensije i nesretne Albe. Nijedan od ovih klubova neće biti među 10 ekipa ove sezone, neki su na poslednja dva mesta. Nismo, recimo, uspeli da srušimo ni Real, ni Barsu. Nijednom. Da ne kažem da su sva četiri poraza bila prilično sigurna i ubedljiva.  

S druge strane, jedna od svetlih tačaka jeste, i verujem da će biti sve dok je tu, Željko Obradović. Kada vidite koliko se nervira, kida, dere, psuje, muči, uživa i uostalom daje igračima i klubu, zaboli vas srce što Partizan nije odneo pobedu. Barem jednu više, da nema ni ovog teksta sad. Njegov dostojanstven odnos prema grbu Partizana, navijačima, igračima, nametnutim autoritetima, stereotipima, lažima nas novinara, raspršio bi svu površnu “stvarnost” kojom bi se mi zavijali.  

Sad ipak, sa ove neke treće strane, da ne mislite da je ovo ona basna kada lisica ne može da dohvati grožđe, pa kaže da je svakako kiselo - zašto Partizan ne bi bio taj koji će da se provuče, kakav-takav, do plej-ina, pa onda šta Bog da? Evroliga jeste i biće, i dalje najveća pozornica i igranje ovog takmičenja je najrelevantnija mera uspeha. Pa se svima da prilika za novo dokazivanje. 

Bilo kako bilo, ubiramo plodove svog rada ove sezone, a malo su gorči nego što smo se nadali. Praktično su ostale još dve utakmice, dve noći, ili samo jedna. Videćemo. Možda nije mnogo ni važno, a možda je baš esencijalno.  

"...Ponekad nas te noći navedu da uradimo neke stvari koje se čine neshvatljivim , ali su tada delovale kao jedini izlaz”. A, možda te stvari baš neočekivano mogu da budu najbolje, euforijom i hrabrošću nastale. 

M.