The Vlogilla in Manila (15) – Biti poznat jedan dan nije tako loše

Manila – dan šesnaesti. Posetiti američku reprezentaciju je uvek dobra prilika da se vidi onaj nasuroviji profesionalizam na delu. Počevši od osoblja, pa do samih igrača koji će ispratiti konstrukcije PR tima i ispoštovati novinare bez obzira koga „sedma sila“ traži. To je svakako škola za sve druge nacionalne timove.

Imao sam priliku da postavim pitanje Mikalu Bridžisu, što je za mene svakako velika stvar. Još jedna u nizu koje su mi se dogodile. Kada smo se već našli u okolini, kolege i ja odlučili smo da posetimo Fort Santjago, jedno od najistaknutijih kulturnih i istorijskih dobara Manile. U pitanju je tvrđava izgrađena 1571. godine u vreme španske vladavine. Preživela je brojne okupacije poput britanskih, američkih i japanskih, bitke i zemljotrese...

Nakon boravka unutar kompleksa, zaputili smo se ka dvorani „Ninoj Akino“, gde je naš tim trenirao. A, između, budući da dva dana nije pala nijedna kap kiše, osetili smo ogroman stepen zagađenja na delu. Smog je bio gotovo opipljiv, a plavičaste boje... Prolazeći kroz park ne bismo li došli do taksija, bili smo zaustavljani od strane prolaznika. Zašto? Zato što su mislili da smo košarkaši... Kineski turisti su želeli da se fotografišu sa mnom i sa mojim kolegom iako smo im ukazali na to da nismo košarkaši. Pritom, obojica smo 185 cm visine. Jedva sam za pleja.

Atmosfera među reprezentativcima izgledala je odlično, pa se to prenelo i na nas medije. Sve dok nije došao jedan od članova osoblja kanadske selekcije i počeo da nas proteruje iz dvorane. Ušli su koji minut ranije i nije ih briga što svi mi nismo obavili dužnosti. Tako je i selektor Pešić morao da izjavu za televiziju daje ispred svlačionice...

Čekali smo i trening Kanađana, a tamo čuvena lica – Pau Gasol i Dejvid Blat. Španska legenda je ambasador FIBA, pa je odlučio da poseti sesiju ovog tima, dok je Blat jedan od savetnika Đordija Fernandeza. Bila je privilegija biti u njihovom društvu, a oni su sa zadovoljstvom pričali sa medijima.

Ni Kanađani ne zaostaju za SAD kada je tretman prema novinarima u pitanju, pa su pojedini igrači mogli da se „izvuku“ na stranu i budu upitani „jedan na jedan“ prema ranijem dogovoru.

Usledio je konačni povratak u smeštaj. Lepljivi od znoja koji se celodnevno nakupljao na odeći, sedosmo u taksi, a tamo, ponovo situacija. Taksista je sa svojim slabim engleskim sve vreme mislio da smo košarkaši iako smo ga uveravali da nismo. Pa je tako tokom vožnje „opalio“ nekoliko selfija s nama i pitao nas koje brojeve nosimo kako bi sutra mogao da nas gleda. Zaista se nismo ni trudili da pravimo šegu s njim, jer zašto bismo? Međutim, kao da nas nije ni slušao. Po izlasku iz automobila, on je zatražio još jednu grupnu fotografiju sa nama. Biti poznat jedan dan i nije tako loše.