The Vlogilla in Manila (10) – Naučiti sijati uprkos oblacima

Manila – dan deseti. Počinje druga faza Mundobasketa za Srbiju i ovog popodneva igrali smo sa Italijanima. Još veče pre se osećala ta određena doza strepnje, jer, svesni smo svi naše prošlosti sa Đanmarkom Pocekom i njegovim igračima iz minulog perioda. No, u meni lično, a i u kolegama, vladao je optimizam da je konačno došao kraj crnom nizu. Razlog za tako nešto je ono viđeno na turniru i utisak koji su dve selekcije ostavile do sada. O onom navijačkom ne moram ni da govorim.

Po dolasku oko „Aranete“ sreo sam gomilu naših navijača koji su iščekivali susret uz brojne limenke piva, ali i domaću šljivovicu. Ona se ipak nije mogla izbeći... Bila je dobra, a što kaže ona pošalica – zar ima loših rakija? U svemu tome, upoznao sam i nova lica u čemu vidim jedno od najvećih bogatstava čitavog spektakla zvanog Mundobasket. A, toliko novih lica sam „utefterio“ za ovih 10 dana.

Bližila se utakmica, a napetost je rasla i u meni, a i u mojim kolegama koji znaju šta su prošli pre godinu dana na Evrobasketu. Ja tada nisam bio tamo, srećom, jer oni i danas govore kako imaju trzavice u snovima. Utakmica je bila napeta sve vreme. Bili smo u zaostatku od 10 poena, Italijani su šutirali kao sumanuti za tri poena i u inicijalnoj fazi meča imali pet trojki iz pet pokušaja, dok su ruke naših košarkaša bile poprilično krute. Šut nas nije išao uopšte ako se uzme čitav duel u obzir. Posebno se mučio Bogdan Bogdanović i njegova frustracija postajala je samo još veća kako je utakmica odmicala. Poraženi smo i ovog puta, a čitava energija oko nas momentalno se promenila. Očekivano, naravno. Međutim, optimizam nikako nije opao. Prosto, sve je u našim rukama i neophodno je pobediti Dominikansku Republiku u poslednjem meču kako bi prošli u nastavak takmičenja.

Bogdan je istupio pred medije kao kapiten ekipe, što je uvek za poštovanje i smatrao je da bi trebalo krivicu za poraz da ponese on lično upravo zbog toga što je forsirao šut koji ga nije išao. Bio je svestan šta je trebalo da uradi i ako je on to uvideo, nema razloga da ne verujemo u to da će ispraviti ono za šta smatra da je greška i šta je, objektivno, i bila greška.

Na konferenciji za medije naše ekipe bilo je dosta sumorno što je bilo i očekivano, ali Pešić je najavio da će duel sa Dominikanom biti kao finale ovog takmičenja. U biti, to i jeste, aposolutno moramo dobiti.  Zatim je ušao selektor pobedničke ekipe na čijoj konferenciji do sada nisam bio. Ima on te svoje „fore“ koje prodaje medijima i javnosti, pa je tako počeo priču o filipinskom narodu i čuvenom bokseru Meniju Pakjau. Hvalio je i srpski tim govoreći o poštovanju koje on i njegovi igrači imaju prema nama.

Ubrzo je na programu bio susret od velikog značaja za nas. Igrali su Dominikanska Republika i Portoriko,  a mi smo zbog krajnjeg raspleta u grupi navijali za Taunsa i drugare. Kakva utakmica! Možda ne previše kvalitetna, ali neizvesna u sjajnoj bici Karl-Entonija Taunsa i Tremonta Votersa. I na ovoj utakmici, kao i na našoj, ali i na mnogim ranije, sudije su bile vrlo diskutabilne. Recimo, na našoj utakmici sa Italijanima sudio je trio iz Španije i Hrvatske, dok su ovde delili pravdu Brazilac, Libanac i Ekvadorac. Posebno se isticao ekvadorski arbitar sa iritantnim kriterijomom i načinom da bude autoritativan.

Nažalost po nas, Portorikanci su pobedili i to uz kakvu partiju Tremonta Votersa koji je ubacio čitavih 37 poena. Nestvarna utakmica, a još efikasniji bio je KAT sa 39 na drugoj strani.

Sve u svemu, ne tako sjajan dan za nas, ali život je naprosto takav. Nekada tmuran, nekada sunčan. Dobro, osim ako ste Filipinac i živite u Manili. Onda ovi oblaci koji u ovom periodu bivstvuju iznad vas ni ne dozvoljavaju da bude mnogo sunčan. Ali, baš tada, kada je sve protiv tebe, ti moraš još jače da grebeš do svog cilja. Drugačije ćeš završiti zauvek pokvašen.