Uvek jedno te isto pitanje za Partizan, Vašington priznaje: "Ne mogu ništa više da kažem"

Partizan je odigrao jednu od "svojih" utakmica protiv Monaka - vodio je 20 razlike na sedam minuta do kraja meča, a onda je dozvolio rivalu da napravi seriju 22:0 i povede, pa se sve rešavalo u poslednjim sekundama.

Ipak, pobeda se piše i pamti, a već je vreme za Asvel. A u razgovoru pred ovaj meč, kao i pred svaki drugi i posle svakog drugog, uvek se postavlja isto pitanje, i to potpuno s pravom:

Kako održati konstantnost tokom cele utakmice?

Dvejn Vašington klima glavom na ostatak pitanja: Igrali ste prelepo protiv Monaka, pa ste onda odigrali katastrofalno. Kada ćete, dakle, zadržati isti nivo?

"Samo ćemo nastaviti da radimo, da postajemo sve bolji. Znate, ne mogu ništa više osim toga da vam kažem. Znate, mi samo neprestano radimo, bićemo najbolja verzija sebe kad bude vreme za to, а to je pred kraj godine, tokom košarke u plej-ofu. Tako da, znate, mi samo nastavljamo da budemo sve bolji i bolji i bolji. Ne pokušavam da gledam na prošlu godinu, ali u boljoj smo poziciji nego što smo bili u prvih 10 utakmica. Dakle, imamo posao da obavimo sutra. Otići ćemo tamo i pokušati da obavimo posao i samo da nastavimo da dovodimo sebe u poziciju da pobeđujemo u utakmicama. To je sve što možemo da uradimo".

Ono što je sigurno, jeste da raspoloženje ne opada.

"Apsolutno, čoveče, još jedan dan. Najbolji posao na svetu. Igram košarku da bih obezbedio sebe i svoju porodicu i slične stvari. Još jedan dan ovde, još jedan dan zdrav i super blagosloven. Naravno, još jedan dan srećan".

Vašingtonu društvo i ove sezone pravi njegov otac, nekad i sam košarkaš. Posle meča sa Monakom je starijem Vašingtonu prišao Vasilis Spanulis, popričali su srdačno dok je otac igrača Partizana blistao od ponosa. A Dvejn mlađi je odavno svoj na svome u crno-belom, a da li se već oseća kao deo evropske košarke u svojoj drugoj sezoni?

"Gledajte, ja lično, mislim da je taj razgovor bio između njih dvojice. Moj tata je takođe igrao u inostranstvu veoma dugo, izgradio je veze, samostalno, bez mene. Da bih potvrdno odgovorio na to pitanje, mislim da imam još mnogo posla da uradim. Što se mene tiče, samo pokušavam da pobeđujem u utakmicama za Partizan i za Grobare i da dam sve od sebe u pogledu učinka i svojih najboljih sposobnosti".

Šutevi za dva poena, za tri poena, ulazi... odakle vam to samopouzdanje i kako ga zapravo stičete?

"To dolazi samo od rada. Znate, uložio sam mnogo rada tokom svoje košarkaške karijere i definitivno mislim da morate imati svoju stabilnost, svoje jezgro. Tako da, znate, za mene je to bilo ulaganje rada, mnogo šuteva, mnogo manifestacije, mnogo vere u sebe i viđenja, kao da zaista vidite zatvorenih očiju, bilo da sanjate ili samo zamišljate. Ali za mene, samo rad. Rad je ono što mi daje to samopouzdanje. Rad i vera u moj sistem podrške: moja porodica, treneri, igrači. I onda očigledno verujem u sebe na visokom nivou. Ali definitivno rad. Ako niste spremni, onda ne možete biti samouvereni".