Zašto uvek mi?

"Nismo imali sreće", najčešće je izgovorena rečenica navijača, ali i igrača srpskih "večitih" rivala posle neizvesnih završnica u Evroligi, ove, ali i prethodnih sezona.

Nismo duboko "češljali" statistiku, ali osećaj je kao da Crvena zvezda i Partizan gotovo po pravilu gube utakmice na "jednu loptu". Jedini suprotan primer iz ove sezone je pobeda crveno-belih protiv Pariza na startu Evrolige kada je domaćin imao šut za produžetak, ali lopta nije htela u koš.

U Evroligi razlika između timova je mala, nijanse odlučuju i često se ulazi u neizvesnu završnicu, što bi većina navijača srpskih "večitih" prihvatila, posebno kada se igra protiv evropskih "teškaša", ali ne vredi kada se iz takve situacije ne desi ništa lepo.

Zvezdu je od pet evropskih poraza ove sezone, četiri doživeli kada je sve zavisilo od jednog napada ili odbrane. Barselone, Žalgiris, PAO i Asvel svi oni su, uz veću ili manju pomoć sudija, izlazili kao pobednici na četiri različita načina. 

"Crtao" je Sferopulos akcije za najiskusnijeg Teodosića, uvodio "specijalne" defanzivne petorke, dao loptu u ruke Kodiju Miler-Mekintajeru i Petruševu, ali je egzekucija po pravilu izostala.

Isti slučaj i sa Partizanom, ali je tragičar crno-belih po pravilu bio Frenk Nilikina koji je spletom različitih okolnosti imao tri presudna pokušaja za tri poena i promašio svaki od njih.

Naravno, nije trener Željko Obradović želeo da se Francuz sa "spornim" šutem spolja direktno pita o kranjem ishodu, ali su crno-belima pre toga zakazale primarne opcije, nekad zbog svojih grešaka, a nekad jer su grešile sudije.

U poslednjim napadima lopta je išla u ruke Ifeu Lundbergu i Karliku Džonsu, oni napadali prodorom, ali su rivali uspeli da ih zaustave. Bilo je i defanzivnih propusta u ključnim momentima, poslednji u finišu protiv Barse kada crno-beli nisu bili ni blizu bonusa, ali su isto toliko bili daleko i da naprave faul pre nego što je Abrines pogodio trojku iz ugla i doneo novo razočarenje navijačima Partizana posle triler završnice.

I kada smo sve ovo nabrojali i samo na brzinu proleteli kroz tragično okončane završnice "večitih" u Evroligi jedno je jasno. Bilo je puno faktora, ali sreća je verovatno najmanji od njih, jer ako se nešto konstantno ponavlja, tu fortuna nema veliku ulogu, ako ona uopšte postoji.

Rekli bismo da se oko "večitih" stvorila psihološka barijera zbog prethodnog lošeg iskustva, pa se u glavi zajedno sa egalom na sefamoforu u poslednjim minutima u glavi stvara teskoba i sumnja u sopstveni kvalitet, jer ako ti se ista stvar dogodila u pretohndih nekoliko navrata sve ukazuje da će opet.

Neko mora da preseče, "večiti" derbi bi mogao biti idealan za to, jer će neko morati da pobedi, a nadamo se da će biti neizvesno do samog kraja.