Antalija – Sećanje na mitsko finale

Bila je to sigurno najjača generacija ne samo u istoriji Galatasaraja, već i turskog fudbala uopšte. Osvojila je jedini evropski klupski trofej za naciju kojoj se strast ne vraća rezultatima, ali i ostaje nepromenjena.

O strašnoj sezoni Galatasaraj na prelazu vekova može mnogo toga da se ispiše, pričali smo vam o osvajanju kupa UEFA koje ih je odvelo među besmrtne, ali su te godijne osvojili triplu krunu.

Ali dve nedelje pre istorijskog trijumda na danskom „Parkenu“, mnogo kilometara na istok u kurdskom Dijarbakiru je tim „Imperatora“ Teriha igrao za prvi trofej sezone, kup Turske.

Meč je odigran u ne baš prijatnoj atmosferi, delovalo je kao politička odluka da se finale smesti u grad na jugoistoku zemlje, treći po veličini, na obali Tigrisa. Ovaj grad Kurdi smatraju za prestonicu Kurdistana i u stvari je čest izvor sukoba dva naroda pobuna lokalnog stanovništva i krvavih obračuna.

Rival Galarasaraju je bila Antalija. U prošlom broju smo pisali o Alanji, klubu koji je u ovom trenutku iznenađujući lider turskog šampionata. Njihove komšije sa „rivijere“, Antalija su „jo-jo“ klub, stvoreni od tri lokalne ekipe, svetlost dana su ugledali 1966. godine.



Ovaj klub jedan od centara regije prepune terena i sinonim za zimski fudbalski turizam, to jest pripreme klubova se prvi put dočepao elite 1983. godine posle tavorenja u nižim ligama. Do kraja te decenije proveli su četiri godine među najboljim klubovima, pa se onda vratili 1994. i trajali osam godina. Ponosno nose grb Aladinove Džamije koju ste verovatno videli ako ste bili na letovanju u ovom gradu. Ovaj objekat je start osam vekova i nalazi se pod zaštitom UNESKA.

Na kraju prošlog veka, u vreme kada je Galatasaraj izgradio moćan tim, Antalija je stigla do najvećeg uspeha, finala kupa u pomenutom Dijarbakiru, Te godine, crveno-beli ili „Škorpioni“ kako ih zovu su na putu do meča za trofej savladali manje timove poput Jorgatspora, Barkirspora, Dardanelija, da bi u polufinalu uspeli da se preko Burse dokopaju Galatasaraja, Nisu imali velike timove na putu, inače ta sezona nije bila posebno uspešna u šampionatu, završili su četiri boda iznad linije ispadanja, a Nemca Abramčika je tokom sezone zamenio Metih Unal koji je samo do kraja sezone bio trener i koji je 26 mečeva ukupno bio na klupi i u stvari je bio pomoćni trener devedesetih.

Računajući na umor Galatasaraja, sa dosta ambicija je klub sa turske obale stigao u Dijarbakir. Ta generacija je u svojim redovima imala već veterana Mauricija Gaudinja, on je ušao u igru, Senegalca Gajea, Bugarina Ginčeva, ali jasno, kvalitet je bio na strani „Lavova“. Videli smo jedno od najuzbudljivijih finala u istoriji takmičenja. Na kraju regularnog dela bilo je 2:2, iako je Galata vodila golom Umita Davale, Gursel i Demiraj su okrenuli, pa se favorit spasavao, Marsio dos Santoš je doneo produžetke. I tu je Antalija vodila golom Čakira, uplašili su se istorijskog trenutka, za 14 minuta primili tri gola, Unsal je izjednačio, da bi Jozgatli i neizbežni, danas u Turskoj „zabranjeni“ Hakan Šukur za dva minuta rešili pitanje pobednika. Na kraju 5:3, Antalija je kao poraženi igrala u Evropi ispala od Verdera u drugom kolu kupa UEFA.

Ovaj klub je stabilan prvoligaš par godina je ispadao, ali se vraćao, od 2015. za njih nema zime. Tu je igrao idol navijača Partizana, Dijara, ali i veliki Eto, pa onda Milan Jevtović, Joham Đuru, i niz poznatih igrača. Imaju novi velelepni stadion, pre nekoliko godina bili su peti u šampionatu i sada imaju solidan tim.  Ali u donjem domu su, a na poslednja dva gostovanja kod Galate primali su po pet golova...