Atletiko Madrid – Na sedam sekundi od raja

Kada se pomene Atletiko, često Španci kažu da je to najveći evropski klub bez titule prvaka Starog Kontinenta. Pa sad da li je tako, to ćete morati sami, ali da se vratimo u 1974. godinu, najteži dan u istoriji „Kolčonjerosa“.

Mediji su ovako opisivali tu situaciju. Noge su umorne, ni Nemci više nemaju snage, svi očekuju da će se igrati ponovljeni meč.

Mesto?

Hejsel, koji će kasnije postati poznat kao stratište.

Slobodan udarac za Atletiko. Šest minuta je do kraja. Španci nameštaju slobodnjak, Sep Majer raspoređuje živi zid, šestorica igrača su u njemu, on kreće u levu stranu. Kraj lopte su Hoze Luis Kapon i „Kornjača“ Luis Aragones. Dugo se nameštaju, kao da i sami kradu vreme. Ipak, Aragones, iako izmožden pogađa preko zida, trans, Atletiko na putu da pokori Evropu.

Pravu dramu je ispričao Franc Bekenbauer.

„Do kraja je sedam sekundi, već je gotovo, Pol Brajtner moli Švarcenbeka da ne šutira. „Kajzerov čistač“ kako su zvali ovog netalentovanog štopera koji se „švercovao“ pored Bekenbauera ignoriše povike.

Igrači Atletika znaju da je to poslednji čovek koga treba da se plaše. Švarcenbek misli drugačije i u pravu je. Lopta pogađa mrežu pored zbunjenog tate Pepea Rejne, Migela, Švarcenbek diže ruke ka nebu. Nazivali su ga Bambijem na ledu kada primi loptu, a on je doneo novu utakmicu. 

Kapon se priseća.

„Ne možemo nikoga da krivimo, to je sudbina“.

Međutim, trener Huan Karlos Lorenco, argentinski menadžer upire prstom u golmana.

„Sedam sekundi nam je nedostajalo, znate li šta je Rejna radio, davao rukavice fotoreporortetu Marke za uspomenu“, grmi Južnoamerikanac koji je kasnije sedeći na klupi Boke pokorio Južnu Ameriku i svet. Posle meča, svi traže golmana, negde se sakrio. Migel Rejna i dan-danas demantuje da je bio neozbiljan na kraju.

Ali, svi ga krive. U ponovljenom meču, demoralisani i umorni Atletiko nema nikakvu šansu, isto mesto, Henes ih je načeo dao im je dva gola, još dva su delo Gerda Milera, ali u istoriju te godine ide Švarcenbek. Odmah posle toga nastavlja svoje „čišćenje“ za Bekenbauerom, osvaja titulu prvaka sveta sa Zapadnom Nemačkom, igra finale EP u Beogradu protiv Čehoslovačke, prethodno je bio i prvak Evrope 1972. sa Nemcima.

Nikada posle kraja karijere, a celu je proveo u Bajernu do 1981. nije bio trener. Ali, pogledajte trofeje, sa Bajernom je osvojio šest „Salatara“, tri kupa, tri puta bio evropski prvak, ima i jedan KPK iz 1967. a bio je i klupski i reprezentativni svetski prvak, kao i šampion Evrope. Tip je bukvalno osvajao trofeje na normu. „Kaše“ kako ga zovu je pre dve godine napunio sedamdesetu, živi mirno van fudbala.

Držao je benzinsku pumpu, tačnije prodavnicu na pumpi, koju je zatvorio pre 12 godina, kada se penzionisao. Punih 27 godina je radio tamo, voli da ustaje rano, svrati do Bajerna da pokupi časopise na koje je pretplaćen, ali ne viđa saigrače.

„Ma oni dugo spavaju“, kaže ovaj štoper.

Prodavnicu i pumpu su držale njegove tetke, nikada nije više želeo da ima bilo šta sa fudbalom. Kada je igrao za Bajern, želeo ga je Junajted, ali za njega je bilo nezamislivo da bude daleko od Minhena. Ide na stadion, gleda Bajern, mnogo više voli da provodi vreme sa unucima.

A Atletiko, ostalo je sećanje, ali i zluradost Škota.

Naime, oni su taj gol Švarcenbeka opisali kao pravdu jer su kako kažu, protiv Atletika odigrali te sezone ono što je na ostrvu postalo poznato kao „utakmica srama“. Naime, Atletiko je odoleo Seltiku, imali su dva isključena igrača, ali su namerno gađali Džimija Džonstona da ga povrede. Čak su se Lorenco i Džok Štajn fizički sukobili tokom meča. Pet igrača Atletika je dobilo žute, startovi su bili za crveni, a dvojica su morala u svlačionicu. Seltik je imao nekoliko povređenih igrača, izgubili su revanš u finišu sa 2:0 pa je Atletiko otišao u finale...

I oni su golom Švarcenbeka dobili neku vrstu satisfakcije...