Bajerova bundesligaška priča – Drugo mesto kao sudbina

Pisali smo u nekoliko navrata o Leverkuzenu, čitali ste priču o rivalstvu sa susednim Kelnom, ali i svojevremeno o „Neverkuzenu“, kada je Bajer početkom veka završio na drugom mestu u Bundesligi, izgubio finale LŠ od Reala na Hempdenu i finale kupa.

Ovaj fabrički klub nije imao nikada mnogo pristalica, upravo zbog nasleđa, kompanije koja stoji iza njega, ali sa druge strane, iako nisu u vlasništvu navijača, pa ih preziru (ipak ne tako kao skorojeviće iz Lajpciga), mora se reći da je farmaceutski gigant ulagao dugi niz decenija u klub i da su igradili brend, bez obzira na podsmeh.

Kada je Rajner Kalmund stigao i setio se da bi mogao početkom devedesetih da iskoristi pad zida u Berlinu i angažuje igrače iz DDR, najveća zvezda koja je stigla bio je Ulf Kirsten. U sledećoj deceniji upravo su njegovi golovi doveli Leverkuzen u vrh nemačkog fudbala.

On je odigrao 14 sezona u Leverkuzenu, odigrao 350 mečeva, dao 182 gola i bukvalno je „zastava“ kluba. Bajer je sa njim završavao  dva puta kao drugi, jednom kao treći devedesetih, ali realno, nije bio ni blizu titule. Uz sva Ulfova herojstva (šesti je strelac u istoriji nemačkog šampionata, drugi iza Gerda Milera ako se računaju golovi za samo jedan klub), praktično su „Farmaceuti“ sa Kristofom Daumom bili samo jednu nedelju prvi, i to u jesen 1996.

Postali su poznati po dovođenju sjajnih Brazilaca, setimo se Ze Elijasa, Emersona, Ze Roberta i Paula Serđa, u tom timu sredinom devesetih igrali su i mladi Verns, Čeh Novotni, Niko Kovač...

Ali onda je u leto 1999. stigla iz Lauterna (što je uslovilo i sukob Rehagela sa upravom iako je osvojio po povratku iz Cvajte salataru) mlada zvezda Miša Balak. Te godine možda je Leverkuzen mogao do krune. Naime, oni su prvog dana aprila izbili na čelo tabele, savladali su „Lavove“ iz Minhena sa 2:1, do kraja je bilo sedam kola.

Apetiti su porasli, euforija je zavladala među navijačima. Ipak, vratile su se navike da ne dobijaju slabije rivale. Došli su samo do boda u Roštoku, ali im je Minhen učinio uslugu, slavili su u gradskom derbiju.

Te godine se znalo, ili će razneti protivnika, recimo Ulmu su dali devet komada, ili će ostati praznih ruku kada najmanje očekujete. Poraženi su istina tokom sezone od Bajerna sa 4:1, ali je usledilo 12 pobeda u 15 mečeva i odluka je trebalo da padne u poslednjem kolu.

Morali su u Bavarsku, ali ne u Minhen, već oko 7.5 kilometara od tada Olimpijskog stadiona, u Unterhahing. Potreban im je bio samo bod, kako bi se dokopali šampionskog naslova. Samo, tada se pokazalo da se Leverkuzen tog vremena jednostavno slomi pod imperativom.

Bajern je slavio u poslednjem kolu protiv Verdera, a Leverkuzen je gubio već posle dvadesetak minuta, Balak je dao autogol. U poteri za bodom Daum je u drugom poluvremenu gurnuo još dva napadača, ali je umesto izjednačenja, Markus Oberlajtner duplirao prednost Unterhahinga dvadesetak minuta pre kraja. Sve je bilo gotovo, titula je ostala u Bavarskoj, a sutradan je ipak igračima priređen doček na „Baj Areni“ uz poruku „Sada više nego ikad“, mada su srca svih u gradu bila slomljena.

Uskoro je izbio skandal, optužbe na račun Kristofa Dauma koji je bio viđen za nemačkog selektora nakon debakla na šampionatu Evrope 2000. godine. Imao je ugovor na godinu dana, tabloidi su otkrili njegovu naviku odbio je testiranje na osnovu DNK kose, pa ne samo da nije dobio posao u Nemačkoj, već ga je Bajer otpustio, takve stvari u Nemačkoj su neprihvatljive.

Rudi Feler je preuzeo klupu, direktor i legenda kluba je dobio pet od sedam mečeva, ali je kao stalno rešenje izabran Berti Fogst. Iako je on preuzeo kormilo u trenutku kada su „Farmaceuti“ bili prvi na tabeli, užasan niz od 9 poraza u 18 mečeva ih je bacio u sredinu tabele, na kraju su se malo povratili i za bod ispred Herte zauzeli četvrto mesto na tabeli.

Od pozitivnih stvari, Balak je cementirao poziciju najveće nade nemačkog fudbala i čoveka koji će godinu dana kasnije voditi „Elf“ do finala Mundijala, Nuvil je davao golove, a klub je afirmisao novog Braziilca, sjajnog štopera Lusija. Ipak, posle svega, ostao je gorak ukus.

Samo da su navijači znali šta se sledeće spremalo...

Usledila je i najbolja i najgora sezona u istoriji kluba iz Rajnlenda. Naime, ono što se naziva „Neverkuzenom“ je upravo godina u kojoj je Klaus Topmeler koji je nasledio Fogsta klub doveo u predgrađe raja i izgubio sve u par nedelja, dva finala, Lige šampiona i kupa, a opet su završili kao drugi u šampionatu. Od poslednjih pet mečeva dobili su dva, izgubili u Nirnberhgu i od Bremena kod kuće, zaustavljeni su u Hamburgu, pa je na kraju Dortmund slavio. Inače, Leverkuzenu koji je imao pet bodova više i bolju gol razliku od „Milionera“ je bilo potrebno samo četiri boda iz poslednja tri meča. Ali, kako rekosmo, izgubili su ponovo u Bavarskoj, ali i od Verdera pa pobeda protiv Herte nije značila ništa. Odmah sledeće nedelje, iako su poveli golom Berbatova protiv Šalkea u finalu kupa u Berlinu, izgubili su 4:1, a onda ih je onim volejem za istoriju Zidan sprečio da se dokopaju evropske titule.

I to je bilo to. Velika era je završena sa kupom iz 1993. (prethodno su još 1987. Osvojili kup UEFA) ali u Nemačkoj su od 1996. do 2002. godine bili četiri puta drugi, dva puta izgubivši već osvojenu titulu, plus ponovimo, i finale Lige šampiona. Od tada je Bajer izgubio dva finala kupa (poslednje prošle godine), a u šampionatu su još jednom bili drugi, pre devet sezona.

Sada su u vrhu tabele pred derbi sa Bajernom, ali kakvi su Bavarci malo ko se nada u trofeje, te šanse su ispuštene pre dve decenije...