Bolje da pregovaraš sa Totenhemom ili da ugradiš veštački kuk?

Svi znate, ne postoji teži čovek u svetu fudbala od predsednika Totenhema Danijela Livija. Ćelavku sa naočarima to priznaju svi, od Ser Aleksa do Florentina Pereza. Sa njim je nemoguće pregovarati, tačnije bespredmetno, jer će na kraju biti po njegovom.

Umešnost ovog čoveka je Totenhem preselila sa „Vajt Hart Lejna“, građevine koja datira iz poslednje godine 19. veka na novi super-moderni kompleks od milijardu evra, praktično na mestu starog stadiona (hajde da ne cepidlačimo, udaljen je oko 200 metara).

Totenhem je danas, i pored toga što nema trofej od 2008. član velike šestorke PL. Novi dom je duplo veći od prethodnog, može da menja podlogu. Zbog čega je bitna veštačka trava? Jer, klub ima sporazum sa NFL, dva meča će biti igrana na njihovom stadionu svake godine. Koliki je to prihod, jer to nije samo utakmica već nedelja NFL u Londonu, nije teško zamisliti.

Livi, diplomac Kembridža se snalazi na podivljalom market tržištu kao riba u vodi. Eksplozija transfera valjda nikome nije tako odgovarala kao Spursima. Ovaj, na prvi pogled stidljivi i rezervisani čelnik je stigao u klub početkom veka. Tada je Totenhem brižljivo negovao svoj dopadljivi fudbal, fiksaciju da mora da dovodi samo tehnički nadarene igrače, poput recimo nekada Ozija Ardiljesa. Večiti problem je bio što takvi nisu baš otporni na udarce kako se obično kaže „u kišnoj večeri u Stouku“, što je praktično sinonim za iskušenja na gostovanju manjim klubovima u PL.

Koliko su ih potcenjivali neka posvedoči činjenica da je u poluvremenu jedne utakmice Ser Aleks pobesneo kada su gubili protiv Totenhema i rekao, „Ljudi, jeste li vi svesni da je to Totenhem, jeb.... Totenhem“.

Ali, stvari su počele da se menjaju kada je Džo Luis uspešni spekulant koji je znao kako da napravi novac od propalih institucija kupio klub. Pre toga bio je najpoznatiji kao lik koji se zajedno sa Sorošom kladio da će funta oslabiti na zajedničkom monetarnom tržištu, tada je Britanija izgubila oko 3.5 milijarde funti. Pošto Luis živi na jahti u Bahamima kako kraljici ne bi plaćao porez, potreban mu je čovek da vodi poslove u Londonu. I pogodio je, Livi je rešenje.

Livijev otac je osnovao kompaniju za proizvodnju i prodaju veša, omogućio sinu prestižni univerzitet. Iver ne pada daleko od klade, Danijel je i sam imao desetak uspešnih firmi, a onda prihvatio ponudu ENIC, of-šor kompanije u Luisovom vlasništvu. Bavili su se tekstilom. Prema legendi Livi je uložio oko šest miliona funti u neke start-apove, to su bili dobri potezi da je posle tri godine kompanija prodala svoja 4% za 150 miliona funti.

I onda je Livi uočio fudbal. Probni balon bili su Gersi, kupili su 1997, četvrtinu akcija slavnog škotskog kluba za 50 miliona evra. Usledila je kupovina deonica u Vićenci, Bazelu, Slaviji Prag i AEK-u. Nisu uspeli da uzmu Totenhem naredne godine, ali im je Alan Šuger prodao 30% za verovali ili ne, samo 30 miliona evra. Livi je napravio posao života za gazdu Luisa, deonica je vredela 80 penija, dve godine ranije nudili su funtu, kada su odbijeni. Jer, Totenhem je bio Totenhem, te 2000. godine su završili kao 12. u PL, godinu pre su bili 10. na tabeli.

Livi je postavljen za predsednika i on je odmah uočio glavni problem, klub je plaćao sulude sume za prosečne igrače. On je shvatio da je Totenhem potrošio više novca za četiri godine nego Vengerov Arsenal koji je osvojio titule. U prvih pet godina svoje vladavine, smenio je osam menadžera, problem je što su se oni pitali oko igrača i stalno promašivali.

Zato je rešio da prepiše sa druge strane Lamanša. U engleskim klubovima postoji otpor prema sportskim direktorima, ali je doveo iz PSV legendarnog Franka Arnesena, pa skauta Damijena Komolija i onda Italijana, Kapelovog čoveka od poverenja iz Rome, Franka Baldinija. Ali, uskoro je shvatio da u pregovorima najbolje od svih funkcioniše on sam. Iscedio je iz Junajteda poslednju paru za Berbatova u avgustu 2008. Pregovarao je sa Ser Aleksom godinu dana, Škot je rekao da je to bolnije nego ugrađivanje veštačkog kuka. I nije u pitanju fudbal, već jednostavno prvi čovek „Pevaca“ zna da nanjuši priliku. Čelsi je bio pred dovođenjem Luke Modrića za 25 miliona, ali Livi je odbio da pregovara. Kada se Hrvat pozvao na reč predsednika, ovaj je to demantovao. Čelsi je stigao do 50 miliona, ali kada se očekivalo da duplirana ponuda bude prihvaćena. Modrić nije prodat. Ostao je još sezonu, doprineo da klub izbori Ligu šampiona, a onda je prodat Realu za 40 miliona. Ako sračunate, Livi je bio u pravu.

Žan Mišel Ola i sam težak pregovarač kaže da je Livi još gori i da se ne drži nikakvih dogovora, odnosno da se vraća na ono što se mislilo da je već deo sporazuma. On neće prodati igrača rivalu, recimo Bejla, čak i Adebajora Vest Hemu jer ih smatra za rivale za top 4. Primetio je i da britanski igrači koštaju nerazumno mnogo zbog pravila o broju igrača sa ostrva. Zato je otimao mlade igrače, čak i one koji nemaju kvalitet za Totenhem. Jer kada je 2017. prodao pet rezervi, klub je zaradio oko 60 miliona evra. On je recimo Bejlu za šest godina u Totenhemu, sedam puta produžavao ugovor. Vidovitost? Ne, znao je da će doći dan kada neće moći da ga zadrži. Ali, uspeće da dobije najveći novac svih vremena, jer je igrač pod čvrstim ugovorom i nema šanse da neko ucenjuje klub.

Zanimljivo da je od Pereza uzeo duplo veće pare nego što je Real prvo ponudio. Ignorisao je poruke od Barnsa, Bejlovog agenta, uveo pregovore u poslednjih 48 sati kada su Madriđani bili spremni na sve.

I na kraju je izašao kao pobednik.

Ali, prošle godine je shvatio da je prošlo previše vremena, da je novom stadionu potrebno veliko lice, poput rokenrol superstara. Zato je doveden Murinjo, jer Livi dobro zna da on može da donese brzi uspeh, neki trofej, makar i domaći kup, koji će podgrejati nade navijača. I sada, pre derbi sa Arsenalom, čini se da je dobro izabrao.