Čelsi i Siti, tamo gde je sve počelo

Ukoliko govorimo o abnormalnoj količini novca u svetskom klupskom fudbalu, danas nam na prvi pamet padaju Saudijska Arabija i Katar... Otkako su pre deceniju i po ozbiljnije ušli na evropsko fudbalsko tržište, sve se promenilo.

Cene igrača, čak i onih ispodprosečnih otišle su u nebesa, pa tako „krštenog“ fudbalera ne možeš dobiti za ispod 30.000.000 i to samo u slučaju da je nezadovoljan u aktunelnom klubu ili da mu ističe ugovor kroz godinu dana. A, setimo se samo koliko su svojevremeno plaćani fudbaleri poput Zinedina Zidana, Ronalda i drugih...

I fudbal je zbog novca izgubio svoju bit. Istina je. Igra koju smo, govorim u sopstveno ime, najviše na svetu voleli, pretvorila se u mašineriju za pumpanje novca. Tako danas imamo i to da na stogodišnjicu prvog Svetskog prvenstva u fudbalu, domaćinstvo ipak dobije jedna Saudijska Arabija, koja je za postojanje fudbala i emocije koje ovaj sport izaziva zaslužna tačno „nula“ procenata.

Klubovi od kojih je sve počelo na evropskom tlu, ulaskom inostranih milijardera jesu upravo Čelsi i Mančester siti. Daleko od toga da ova dva kluba nisu imala istoriju i pre nego što su započete Romanova i Mansurova era, ali najveći deo istorije kreirao se upravo nakon što su dvojica biznismena zakoračila preko praga „Stamford bridža“, odnosno „Gradskog stadiona u Mančesteru“ iliti „Etihada“ kakvo mu je danas ime.

Roman Abramovič je u London došao 2003. godine s ciljem da od Čelsija napravi evropskog giganta, što je i uspeo. Novca je uvek bilo, ali i strategije i uglavnom pažljivog trošenja. Možda se uloženi novac nije svaki put opravdao na najbolji mogući način, ali on je stvorio temelje modernog Čelsija sa većinom transfera i doneo klubu dve Lige šampiona, dve Lige Evrope, pet Premijer liga, pet FA kupova, tri Liga kupa...

Ruski mogul je potrošio gotovo 2.000.000.000 funti na transfere tokom svoje dvodecenijske vladavine u Londonu. U prvoj godini su stigla imena poput Huana Sebastijana Verona (15.000.000), Adrijana Mutua (16.000.000) i Ernana Krespa (17.000.000). Rekord je probio Didije Drogba 2004. godine kada je iz Marseja stigao za 24.000.000. Tu su naravno transferi i poput Fernanda Toresa od 50.000.000, ali i Edena Azara koji je plaćen svega 32.000.000 Lilu, te Sezara Aspilikvete koji je moderna legenda kluba, a plaćen je samo 6.500.000 funti. Svi znate kakve su brojke danas, pa je ovo samo mali podsetnik na to kakvo je tržište bilo pre dve decenije.

Pri dolasku šeika Mansura u Mančester siti, cene su bile slične. Momentalno se tragalo za superstarom i to su i pronašli u vidu Robinja koji je plaćen Real Madridu čitavih 43.000.000 evra. Brazilac ama baš ništa nije pokazao u Engleskoj.  Došao je i njegov zemljak Žo iz moskovskog CSKA za 24.000.000 evra, ali i Pablo Zabaleta koji je izrastao u jednog od najvažniji igrača u novoj eri kluba, baš kao i Vensan Kompani čija statua krasi plato ispred „Etihada“. Kompani je plaćen Hamburgeru svega 8.500.000 evra.

Mansuru je trebalo osam sezona da prebaci milijardu uloženi evra u tim Mančester sitija. To je godina kada je Volfsburgu plaćeno 76.000.000 za Čelsijevu grešku Kevina de Brujnea i za 63.000.000 Liverpulu za Rahima Sterlinga koji sada nosi dres „plavaca“. Pre toga je bilo transfera koji su bili katastrofalni, posebno u godini ranije. Elakim Mangala, Vilfred Boni, Vili Kabaljero, jedino se Fernando može provući kao solidan potez. Fernandinjo je stigao 2013. godine zajedno sa Hesusom Navasom, Alvarom Negredom i Stevanom Jovetićem.

Ono za čime je Mančester siti tragao jeste Liga šampiona. Ulagali su konstantno više od 100.000.000 evra gledajući dolaske po sezonama i to je prikaz finansijske lestvice. Na ulazu u eru imali smo transfer Vensana Kompanija za 8.000.000 koji, znamo, kakav je bio defanzivac. A jedno od poslednjih imena na spisku pojačanja Mančester sitija jeste Joško Gvardiol čija je vrednost 90.000.000. To samo još jednom pokazuje koliko je tržište poremećeno, ali su i oni sami uticali na tako nešto.

Čelsi je u međuvremenu dobio nove patronate – američki konzorcijum. Primat je imao Tod Boli, zajedno sa partnerom Behdadom Egbalijem i tokom samo tri prelazna roka potrošili su 1.000.000.000 evra. Prosto je neverovatno sa kojom su se lakoćom razbacivali novcem. Doveli su mnoštvo talentovanih, ali i igrača koji nisu izgrađeni, niti su bili nosioci igre svojih timova. Uglavnom. Ređala su se imena poput Pjer-Emerik Obamejanga, Kernija Čukvuemeke, Nonija Maduekea, Benoe Badijašila, Marka Kukurelje, Mihajla Mudrika, Enca Fernandeza, Datra Forane, Žoaa Feliksa, Rahima Sterlinga. Zatim su angažovali Kristofera Enkunkua kojeg pošteno nismo ni videli, Mozesa Kaiseda, Romea Laviju koji sedi na tribinama.

Da su makar ti transferi potkrepljeni rezultatima... Nije bilo puno strpljenja za Tomasa Tuhela, pa je plaćeno 20.000.000 da Grejem Poter stigne na „Bridž“ gde se zadržao manje od  7. meseci budući da su rezultati bili katastrofalni, a tim bio u donjoj polovini tabele gde je i završio po prvi put od 1996. godine u Premijer ligi. Sezona je kompletirana sa Frenkom Lampardom koji je privremeno vodio tim, a zatim je usledio dolazak Maurisija Poketina. Ni sada ne teče sve dobro. Možda jesu pobedili Totenhem, ali sa dva igrača više i pitanje je da li bi imali šanse 11 na 11. Protiv Sitija bi trebalo da dobijemo odgovor na to kolike mogućnosti trenutno ima roster iz Londona.