Čemu, zapravo, služi Liga Nacija?

Ideja o Ligi Nacija je starija nego što se obično misli. Naime, "kuvala" se blizu decenije, a praktično je sve dogovoreno pre osam godina. Inicijativa je potekla od Norvežana, kroz forume FIFA i UEFA je sprovedena inicijativa koja je garantovala da neće narušiti ostala međunarodna takmičenja.

Sadašnji prvi čovek svetskog fudbala tada je bio gensek UEFA i desna ruka osramoćenog Mišela Platinija. Đani Infantino je rada izjavio da će od takmičenja najviše profitirati manje nacije koje će biti u prilici da se izbore za bolji status u okviru UEFA.

U stvari, iza svega je bio novac, jer prijateljski mečevi koji su obično igrani u martu su bili čisto gubljenje vremena, ovako je data neka takmičarska komponenta, a zatim se došlo na ideju da Liga Nacija bude i sporedni ulazak za manje reprezentacije na završne turnire prvenstva Evrope. Naravno, pre toga je povećan broj učesnika na ovom takmičenju koje je nekada bilo sinonim kvaliteta jer je osam najboljih timova Evrope igralo za titulu prvaka. Sada ih ima gotovo polovina od ukupnog broja zemalja u UEFA, pa je jasno da je kvantitet promovisan nauštrb kvaliteta.

Originalni format po kojima su 54 nacionalna tima podeljena u četiri vrednosne grupe, odnosno "lige" je menjan u hodu, odlučeno je da po dva tima iz C i D grupe budu promovisana, kao i trećeplasirani iz najslabije D grupe. Ali, postignut je cilj da se smanji broj prijateljskih mečeva, a da takmičarskih bude više, pa su tako umesto 138 odigrana 162 meča u kojima ulog nije bio prestiž. Kasnijim povezivanjem uspeha u LN sa baražima za odlazak na EP, format takmičenja je postao važan, kako rekosmo, neki timovi, među njima i Srbija dobili su šansu da preko baraža stignu do završnice. Ali, ni posle 20 godina nismo uspeli, ali je zato otišla Škotska, na svoje prvo veliko takmičenje u ovom veku, kao i Severna Makedonija prvi put u istoriji bilo gde...

I jasno, dok je UEFA aplaudirala sama sebi, kritičari takmičenja su ukazivali da nije u redu da timovi koji nemaju objektivno kvalitet dobiju priliju da odu na EP, ali već samim povećanjem broja timova uništena je ekskluzivnost završnice, pa ionako ima previše beznačajnih mečeva u grupnoj fazi, jedan ili dva totalna autsajdera koji deluju kao strano telo na prvenstvu neće promeniti ništa, već je dovoljno loše.

Takmičenje se igra, odnosno tako je bilo zamišljeno pre korone svake druge godine, u septembru i novembru parnih godina, a onda se neparnog leta kada nema EP i Mundijala igra završnica, četiri najbolja tima su se tako 2019. našla u Portugalu.

Prvi šampion je bio domaćin Portugal, tada još aktuelni prvak Evrope. Oni su u finalu het-trikom Ronalda dobili Švajcarsku, a onda su savladali i Holanđane, Gonzalo Guedeš je na "Dragau" doneo trofej domaćoj selekciji. "Lale" su eliminisale u polufinalu Engleze posle produžetaka, a Švajcarska je u meču za treće mesto dobila "Gordi Albion" posle izvođenja penala.

"Selesao des Kinjaš" se radovao trijumfu, čak ga je Ronaldo koristio u svojoj neuspešnoj kampanji za "Zlatnu loptu" 2019. godine, ali generalno mečevi su bili tek nešto više od prijateljskih i nije bilo posebnog entuzijazma.

Ove nedelje se igra drugo po redu finale. Pobednici u četiri grupe u najjačoj zoni, Italija, Španija, Francuska i Belgija će na Apeninima, u Milanu i Torinu odlučiti novog šampiona. Domaćin je i evropski prvak, mnogi kažu senzacionalni od letos, u grupi su ostavili iza sebe Holandiju. Belgija je imala lak posao protiv Danaca i Engleza, Francuzi su bili bolji od Portugala (Hrvatska i Švedska su samo dekor). I naposletku, Španija je imala dva boda više od Nemačke koja propušta i drugi završni turniru. U odnosu na Lisabon nema nikoga, dakle četiri nova tima, imaćemo novog šampiona.

Španija je prvi finalista posle pobede nad domaćom Italijom, u drugom polufinalu boriće se Belgija i Francuska.