Da bi Barsa osvojila LŠ, potrebni su joj - Krojf, Pep, Mesi ili Ćavi, ali na terenu!

U četvrtfinale Lige šampiona plasirali su se Mančester siti, Real Madrid, Bajern Minhen i Pari Sen Žermen, a ove sedmice dobićemo i preostala četiri učesnika, među kojima bi posle punih pet godina mogla da bude i Barselona.

Katalonci su poslednji put u četvrtfinalu Lige šampiona igrali u onoj "korona" sezoni, kada ih je Bajern Minhen demolirao rezultatom 8:2 u jednom meču u Lisabonu u "fajnal-ejt" sistemu. Pet godina kasnije, nekako deluje da bi svi koji su prošli vrlo rado dobili Barselonu i ove godine. Mi ćemo se ipak pred revanš sa Napolijem prisetiti Barsinih najboljih, a ne najgorih godina, nakon čega ćete i sami doći do zaključka da li su i koliko nisu Katalonci konkurentni i ove sezone za veći korak od četvrtfinala.

Prva šampionska titula 1991/92

Ovo je bila prva sezona u kojoj je UEFA odlučila da se prestižno takmičenje igra u formatu po grupama. Preciznije, prve dve runde igrane su u nokaut sistemu, da bi se potom osam najboljih timova podelilo u dve grupe. Barselona je bila lider u grupi B ispred Sparte iz Praga, Benfike i Dinamo Kijeva, a zanimljivo da je u grupi A učestvovala i Crvena zvezda, koja je ispala iza Sampdorije. Sistem je bio takav da najbolji timovi iz grupa igraju direktno finale, a ovo je odigrano 20. maja 1992. godine na "Vembliju". Sampdoriju je predvodio naš čuveni Vujadin Boškov, a od poznatih igrača za tim iz Đenove igrali su - Đanluka Paljuka, Srećko Katanec, Atilio Lombardo, Đanluka Vijali i kapiten Roberto Manćini.

Barselonin tadašnji "Tim snova", koji je vladao Španijom u prethodne četiri godine sa Johanom Krojfom na čelu, čekao je dugo svoj prvi evropski pehar. U Kataloniji još uvek nisu zacelile rane od poraza od Steaue iz finala iz 1986. godine. Ta Barselona sa Krojfom je donela neki novi fudbal, preteču "tika-take", ali prilično efikasnu i direktnu. Barsina postava u finalu izgledala je ovako: Zubizareta, Munjoz, Ferer, Kuman, Huan Karlos, Bakero, Salinas, Stoičkov, Mihael Laudrup, Pep Gvardiola i Euzebio. Čovek odluke bio je Ronald Kuman, koji je u 112. minutu topovskim slobodnim udarcem savladao Paljuku za Barsin prvi evropski pehar.

Decenija i po čekanja, a onda - Ronaldinjo

Nova sjajna generacija Barselone čekala se punu deceniju. Prethodni "Tim snova" raspao se 1994. godine odlaskom Johana Krojfa, usledile su mračne godine kada je osvojen još Kup pobednika kupova sa Ronaldom i Bobijem Robsonom na klupi 1997. godine. Luj van Gal je zamračio "Kamp nou", Karles Reksač nije bio nikakvo prelazno rešenje, a kestenje iz vatre makar na kratko izvukao je naš Radomir Antić koji je u sezoni 2002/03 doveo Barsu od 14. do šestog mesta. Nakon toga, Đoan Laporta je pobedio na izborima i na mesto trenera doveo Franka Rajkarda. Ronaldinjo je bio prvo veliko pojačanje i revolucija je počela. Uz mladog kapitena Pujoka, Deka, Samjuela Etoa, mlađanog Inijestu, Henrika Larsona kao zlatnu rezervu, Markeza, Edmilsona, Beletija i Van Bronhorsta, Barsa je 2006. osvojila svoj drugi evropski pehar. U toj sezoni u Evropi je debitovao i Leo Mesi, koji je izludeo i izbacio Murinjov Čelsi na "Stamford Bridžu", ali se nažalost povredio u revanšu osmine finala i do kraja sezone nije igrao. Ali, Barsa je u finalu pobedila Arsenal 2:1, nakon preokreta i golovima Samija Etoa i Žulijana Beletija, posle dve asistencije Henrika Larsona. 

Pep Gvardiola, Mesi i Ćavi na terenu

Odlaskom Franka Rajkarda 2008. godine, a dolaskom Pepa Gvardiole istog leta, počela je nova revolucija. Barsa u prethodne dve sezone nije osvojila nijedan trofej što je bio znak za nove velike promene. Pep je odmah oterao Ronaldinja i Deka, a u prvi plan istakao tandem Ćavi-Inijesta, dok je Lea Mesija postepeno pripremao na poziciji "lažne devetke". Ta Barselona bila je jedna od najboljih u istoriji fudbala. Barsa je sa Pepom osvojila "tripletu", trio Mesi, Eto, Anri dao je ukupno 100 golova u svim takmičenjima, a Ćavi je, verovali ili ne, imao čak 29 asistencija! Barsa se prošetala u Ligi šampiona, u eliminacionoj fazi je razbila Bajern i Lion, potom se provukla na "Stamford Bridžu", onim golom Inijeste u poslednjim trenucima za 1:1. Prvo od dva finala sa Mančester junajtedom na "Olimpiku" igralo se 27. maja 2009. godine. Junajted je bio aktuelni prvak Evrope, sa svojim sigurno najjačim timom u istoriji. Ali, Van der Sar, Rio i Vidić, potom Skols, Gigs, Runi, Ronaldo, Tevez i ostali, nisu mogli ništa protiv moćne Barselone. Pep je nadigrao Ser Aleksa rezultatom 2:0, golovima Etoa i Mesija za Barsin treći evropski pehar.

Ako je sezona 2008/09 bila fenomenalna, 2010/11 bila je - savršena. Za razliku od dve sezone ranije, David Vilja je menjao Anrija, Pedro Etoa, dok je Maskerano obuo kopačke Karlesa Pujola. Dani Alveš je uveliko bio najbolji desni bek Evrope, dok je Serhio Buskets bio mozak na sredini terena. Barsa se opet šetala kroz Ligu šampiona, a iz te sezone ostaće upamćen istorijski polufinalni dvomeč sa Murinjovim Realom. Prvi meč na "Bernabeu" rešio je Mesi sa dva gola, prvi je bio spektakularan kada je nanizao čitavu odbranu. Barsa je u revanšu sa rutinskih 1:1 zakazala novo finale sa Junajtedom. Ovaj put na "Vembliju", Junajted se još manje pitao za pobedu. Barsa je povela golom Pedrija, posle Ćavijeve maestralne asistencije, Runi je samo na kratko vratio nadu, pošto su u nastavku David Vilja i Mesi postigli golove sa distance za konačnih 3:1. Nakon tog finala, Ser Aleks je rekao da ga niko nikada u karijeri nije tako nadigrao, a da je Pep Gvardiola to učinio - dvaput.

Trio MSN i poslednji evropski pehar

Pep je odlučio da ode 2012. godine zbog psihičkog zamora materijala u ekipi, sa kojom je osvojio 14 trofeja za četiri godine. Tito Vilanova se razboleo i nije uspeo da završi ni tu jednu sezonu na klupi, a Herardo Martino je bio totalno promašeni eksperiment. Nakon dve lošije sezone, i pored titule iz 2013. godine, Barsa je 2014. dovela - Luisa Enrikea. Bivši kapiten je takođe sproveo revoluciju, doveo je Luisa Suareza, Ivana Rakitića koji su odmah uskočili u prvu postavu. Barsa je igrala drugačiji, ali direktniji fudbal i reklo bi se ubitačan. Te sezone 2014/15, verovatno niko nikada nije toliko dominantno osvojio Ligu šampiona protiv svih aktuelnih prvaka iz "ligi petica". Barsa je u eliminacionoj fazi pobeđivala - Siti, PSŽ i Bajern Minhen i potom Juventus u još jednom čuvenom berlinskom finalu. Rakitić je načeo mrežu Bufona, Morata kratko vratio nadu "staroj dami", a onda su Luis Suarez i Nejmar postavili konačnih 3:1 i Barsa je po peti put bila na krovu Evrope.

Gotovo decenija suše

Nažalost njenih navijača, Barsa od tada ne može da ponovo bude konkuretna u Evropi. Najbliža finalu bila je 2019. godine, kada je nekako uspela da prokocka 3:0 i od Liverpula izgubi na "Enfildu" 4:0. Da je prošla u finalu bi igrala sa Totenhemom i verovatno bi osvojila taj šesti pehar koji toliko čekaju na "Kamp nou". Ove sezone, teško da Barsa može da se nadmeće sa najjačima, posebno ako uzmemo u obzir da su u četvrtfinalu već Bajern, Siti i PSŽ, upravo oni timove koje je razbila na putu ka poslednjem peharu.

Napoli ima 1:1, što je pozitivan rezultat ako se uzme sve u obzir, Barsa je od prvog meča do revanša ostala bez Pedrija i De Jonga, tako da će Ćavi morati nešto da smisli. A sebe na teren ipak ne može da pošalje...