“Derbi Dela Mole” – Sve Torinove tragedije

Nije izgledalo da će derbi biti samo regionalna stvar kada je grupa od dvadesetak Švajcaraca sa smešnim kapama i mnogo dobre volje osnovala Torino. Imali su puno entuzijazma 1907. godinu posle osnivanja kada su pobedili Juventus, ali su na titulu čekali do 1928. Tada su fašisti rešili da profesionalizuju igru kako bi kontrolisali masu, od zabave, to je postao posao, u tome su se prvi vladari dinastije Anjeli uvek bolje snalazili od ostatka Italije.

Ovaj derbi je stoga ostao priča o obespravljenima, makar u verziji "Bikova" jer je njihova najveća generacija završila na stratištu, na brdu Superga. Znate priču o strašnom kraju najveće "bordo" generacije i jednog od najboljih timova Italije. Dovoljno je reći da je na ruševinama rata nastao "bordo" tim koji je osvojio četiri titule, vraćali su se iz Lisabona sa prijateljske utakmice i odleteli u tragediju.

Taj legendarni tim nije izgubio 93 meča kod kuće, od kapitulacije Italije 1943. naovamo, završio je udarivši kroz maglu i mrak podivljalog vremena udarivši u brdo kraj Torina i zadnji deo bazilike. Niko nije preživeo, bivši selektor Poco, čovek sa dve titule prvaka sveta, gazio je po spaljenoj zemlji i identifikovao žrtve. Tragedija je ujedinila, ali i paralisala Italiju, tada je zauvek izbrisana mogućnost da “Bikovi” i “Zebre” budu ravnopravni.

Pilot Meroni je bio ratni heroj. I danas navijači obilaze mesto nesreće, postalo je nešto poput relikvije. Postoji muzej, entuzijasti su ga napunili predmetima sa mitske "Filadelfije", nekadašnjeg stadiona Torina. Tu su slike stradalih, ali i čuvena truba kojom je železnički radnik i fanatični navijač Oreste Bolmida otvarao utakmice, ali i palio publiku kada je Grande Torinu bila potrebna podrška. Posle najgore sezone u istoriji, 2003. čak 50 000 ljudi je otišlo na marš na Supergu, kao podršku klubu, ali ne i fudbalerima koji su ih osramotili.

Posle nesreće, strah je bio toliko veliki da je predsednik Torina, Novo, insistirao da se u Brazil na Mundijal 1950. putuje brodom. Plašio se nove avionske nesreće, pa je tim izmučen stigao u Južnu Ameriku i eliminisan je u prvoj rundi.

Torino se držao do kraja pedesetih, ali je onda Juventus uložio veliki novac, doveli su “velškog diva” Čarlsa i Omara Sivorija i tu se već prestalo postavljati pitanje može li rivalstvo da se održi.

I kada je Toro imao strašan tim sedamdesetih, na njihovu nesreću Juventus je imao, do tada najbolju generaciju u istoriji. Da je Torino na neki način proklet, pokazala je smrt “Bordo leptira”, Điđija Meronija. On I Nestor Kombin su bili zastrašujući tandem, Juventus je probao da ga otme 1967. ali je predsednik Orfeo Pjaneli odbio ponudu jer su navijači pretili da će srušiti grad, u pitanju je bilo 750 miliona lira.

Te godine nekoliko meseci kasnije, Meroni je poginuo, udario ga je automobile kada je neoprezno prelazio centralnu ulicu kralja Umberta, zajedno sa saigračem Fabriciom Poletijem.

Meronija je odbacio FIAT Kupe, a onda je poleteo na drugu stranu puta gde ga je pregazio motor. Vozač automobile je bio Atilio Romero, veliki navijač Torina, čovek koji je imao poster Meronija u sobi i tog popodneva je bio na utakmici protiv Sampdorije na kojoj je žrtva blistala.

Igrači Torina su prelazili veliku ulicu van pešačkog, pa bez obzira na to što je vozio brže od dozvoljenog, Romero je oslobođen krivice.

Tako je završen poslednji san o velikom Torinu, devedesetih su stizali i do završnice kupa UEFA, ali realno, nikada nisu bili više u vrhu. Zato oni derbi doživljavaju žešće nego Juventini i više im znači. Mada, ne pamte kada su poslednji put bili vladari grada…