Derbi Levanta - Nema ko da zviždi Emeriju

Kada je Unaj Emeri sa Arsenalom izbacio Valensiju u LE, slavio je kao pomahnitao golove tima što mu je pribavilo prezir "Mestalje". Iako se radi o čoveku koji je sa četiri godine osvojio tri treća mesta sa "Slepim miševima" u ligi i stvorio svojevrsni kult, nije mu oprošteno. U stvari, nije bio problem u Arsenalu, već Sevilji sa kojoj je na "El Madrigalu" izbacio bivši klub u LE. Ni tada nije bio baš dostojanstven u uspehu, pa je jasno zbog čega su navijači zaboravili ono što je napravio sa klubom.

On je zapravo najuspešniji trener Valensije u ovom veku, odmah iza velikog Beniteza koji je klub doneo titulu. Emeri nije osvojio trofej, ali je redovno završavao iza "El Klasiko" rivala, imao je blizu 50% pobeda sa "Los Ches", a kada je otišao u Sevilju, naplatio je "srebrninu" u LE.

Sada je na klupi Viljareala koji ima neku vrstu rivalstva u ovom veku sa Valensijom, oni su se podigli od gradića poznatog samo po plantažama pomorandži do tima koji se ucrtao na fudbalsku mapu Evrope i igrao polufinale u LE.

Emeri nema ništa sa geografijom Levanta, on je rođen u Ondaribiji na obalama baskijske Bidasoe, ali je znao da kaže da mu je Valensija drugi dom.

Viljareal je porastao novcem Fernanda Roiga koji sa bratom (ukupno su petorica braće) ima veliki udeo na tržištu supermarketa. Bacili su rukavicu Valensiji, koja je četvrti klub po veličini i uspesima u Španiji. Nekada je derbi grada bio onaj sa Levanteom, ali oni nikada nisu bili ni blizu.

Viljareal je daljen pedesetak kilometara, ali pripada gradskoj zoni, pa se sigurno može govoriti o rivalstvu.

Vratimo se Emeriju.

Kakve su bile njegove godine u Valensiji?

Prve godine je stabilizovao tim, posle neuspešnog eksperimenta sa Kumanom koji je osvojio kup, ali je Valensija bila očajna u prvenstvu, a Holanđanin se zakačio sa čitavom svlačionicom predvođenom Hoakinom.

Sledeće se Valensija popela na treće mesto, a u te dve prve Emerijeve sezone je "El Guaje" David Vilja dao oko 60 golova i postao prvi napadač najbolje reprezentacije tog doba "Crvene furije".

Sledeće godine je palicu preuzeo Soldado, ponovo je Valensija igrala Ligu šampiona što je doprinosilo finansijskoj stabilnosti kluba, u ovoj deceniji to je misaona imenica.

Emeri je ostajao bez igrača, ali je prodao Silvu i Vilju, Hoakina i Iska, pa bi u poslednjoj četvrtoj sezoni, igrao polufinale LE, polufinale kupa i naravno osvojio još jedno treće mesto u šampionatu. Bila je to sjajna godina koja se završila ipak razočaranjem jer nije bilo trofeja.

Naime, "Slepi miševi" su ispali od moćne Barse u polufinalu kupa, a onda u španskom derbiju od Atletika u polufinalu LE. Tim jednostavno nije imao dovoljno igrača da se bori na svim frontovima, a Emeri je shvatio da ih neće imati ni narednih sezona. Klub je bio u krizi, predsednici i treneri su se menjali naredne godine, a Baskijac je započeo novi život u Andaluziji.

Posle Sevilje, Pariza i Londona, ponovo je u kraju, na klupi "Žute podmornice" koja je dočekala da bude mnogo stabilniji klub od Valensije i angažovanje Emerija je logičan potez. Njegov tim je u borbi za Evropu, teško gube, ali teško i dobijaju. Neće biti nikoga na "Mestalji" da ga vređa, a Viljareal će u utakmicu ući kao favorit što se u prošlosti, bez obzira na sve retko dešavalo...