Druga sreća, zbog čega bi PSŽ mogao da osvoji LŠ?

Pari Sen Žermen u mnogome podseća na Čelsi i Siti. Solidni, ali ne i veliki klubovi do dolaska arapskog, odnosno u slučaja "Plavaca" ruskog novca. Naravno sa ogromnim ulaganjima apetiti rastu, pa ultimativni trijumf postaje opsesija. Tako je recimo Čelsi morao da čeka još nekoliko godina posle Terijevog klizanja na "Lužnjikiju", Siti je iskusio poraz od Čelsija u Portu pre ultimativnog trijumfa u Evropi pre dve gpdine protiv Intera.

Ako su u PSŽ sujevererni, sigurno da gledaju ka činjenici da su dva engleska "žderača novca" čekala drugo finale da stignu do "Klempavka". PSŽ ima ono izgubljeno, najčudnije u istoriji pred praznim tribinama u Lisabonu u korona sezoni, 2020. od Bajerna.

Na njima je pritisak, toliko žele trofej i iskreno, malo ko je posle odlaska Mbapea očekivao da se nađu u borbi za trofej. Mnogi su mislili da je zlatna šansa ispuštena prošle godine kada ih je u polufinalu neočekivano eliminisala Borusija.

Ali, ovaj potpuno drugačiji Pariz koji za promenu nije oformljen oko velike zvezde i više deluje kao tim je zaigrao fantastično u drugom delu sezone. I nagrada je stigla, na jednu utakmicu su od triple krune, Luis Enrike zna kako se ona osvajao, uspeo je na tom putu sa Barselonom 2015. godine. I tada je za tron igrao protiv Italijana, Alegrijevog Juventusa u Berlinu, to finale su naizgled lako dobili.

U klubu insistitiraju da LŠ nije opsesija, da su naučili iz nekadašnjih grešaka, da jednostavno slede svoj put i da neće biti smak sveta ako ne osvoje trofej. Ali, to je priča za javnost, neki bivši igrači poput Tijaga Silve ili Andera Erere kažu da je to za Pariz Sveti gral i da se uspeh katarskog projekta i uloženog novca meri kroz Evropu. Kažu i da je to opterećivalo ekipu koja je blokirala u odlučujućim trenucima u Evropi.

Jer, setimo se, klub je u Ibrino vreme gubio redovno u četvrtfinalu, ali posle pomenutog Kovid finala, još dva puta su igrali polufinale, i to sa Mesijem, Nejmarom i Mbapeom.

Kako se to odražavalo u prošlosti na neke klubove koji su takođe bili opsednuti trofejom?

Hajde da se setimo Barselone koja je napokon onim golom Kumana na Vembliju 1992. protiv Sampdorije "skinula mrak". Katalonci su izgubili do osamdeseih dva polufinala i finale iz 1961. od Benfike. ali su pravi ožiljci vezani za čuveno finale iz 1986. kada u Španiji nisu savladali ekipu Steaue u meču u kome su bili apsolutni favoriti. Naravno da je Blaugrana imala mnogo manje pokušaja od Parižana, jer je samo šampion išao nekada u KEŠ, a i Real je bio dominantan, ali, eto, oni su u drugoj pokušaju uspeli da se dokopaju krune.

I Marsej je morao na popravni. Tapijev Olimpik je naravno izgubio u Bariju protiv Zvezde, ali su dve godine kasnije uspeli, verovatno i neočekivano da savladaju Kapelov Milan i da se u sezoni u kojoj su zbog nameštanja utakmice sa Valensijenom izbačeni iz lige, domogmu evropske krune. To je prvi i jedini put da je jedan francuski klub pokorio Evropu i ono što Marsejce odvaja od svih drugih Gala ukjučujući i najvećeg rivala PSŽ. Iako su Rems dva puta pedesetih i Sent Etjen sa Platinijem sedamdesetih protiv Bajerna, jasno je da su francuski fudbal osamdesetih i devedesetih PSŽ i Marsej, odnosno "Kanal Plus" i Bernar Tapi. Kod nas se pogrešno mislilo da je Marseju oduzeta titula iz 1993. nije, UEFA je presudila da ništa sporno nema u Evropi i da nameštanje mečeva u Francuskoj nije uticalo na sezonu u LŠ. Didije Dešam koji je dizao trofej sa Olimpikom i Juventusom je u jednoj od hronika francuskog fudbala rekao da je taj trijumf Marseja, pokazao da Francuzi mogu da pobeđuju u fudbalu i da je generacija svetskih i evropskih prvaka iz 1998. i 2000. postala svesna da tamošnji fudbal nema kompleks većih fudbalskih nacija.

Kada pominjemo Juventus i oni su morali da čekaju dugo na evropsku titulu, a prvo finale su, pogađate, izgubili. I to ono iz 1973. iz Beograda kada ih je savladao Ajaks. Onda je Platini u krvavoj noći Hejsela dao gol sa penala Liverpulu i konačno Anjelijeva ispunio opsesiju.

Milan  je jedan od klubova koji je takođe morao na popravni, Real je bio prejak za Lidholma, Ćezarea Maldinija, Skijafina na Hejselu pedesetih, ali je tata Maldini podigao pehar na Vembliju 1963. u finalu protiv Benfike. Možda možemo da povučemo paralelu sa Markinjošom koji je takođe kapiten i takođe štoper i takođe je izgubio svoje prvo finale 2020. godine u Lisabonu.

I Ajaks je izgubio prvi put, finale 1968. na stadionu Reala od Milana, ali je dve godine kasnije Velibor Vasović digao pehar na Vembliju protiv Panatinaikosa. I on je bio kapiten i štoper, za Ajaks drugo, za njega treće finale, 1966. je izgubio sa Partizanom od Reala.

Ima naravno i drugih primera, Inter, Junajted, Real, Seltik, Liverpul, Forest Vila, PSV, Bajern, HSV Porto, Zvezda, u novije vreme Dortmund 1997. su dobili iz prvog pokušaja.

Ali, Parižani jasno žele da se ovo "proročanstvo" obistini.

Kada se pogledaju njihovi mečevi protiv italijanskih klubova, do ove decenije, pa o tome ne žele ni da razmišljaju, samo dve pobede i to protiv Napolija i Parme devedesetih. Ali, od kada su na putu do pomenutog finala 2020. tukli Atalantu bez svedoka u Lisabonu, ide im mnogo bolje, pobeđivali su Juventus i Milan. Posebno im je drago bilo da se svete “Bjankonerima” koji su ih često u prošlom veku izbacivali. 

Između ostalog u polufinalu LŠ 1995.  godine. To je ona generacija “Svetaca” u kojoj su igrali kapiten Žinola, TImoti Vea čiji je sin danas u Juventusu, legendarni Brazilac Rai, njegov zemljak Valdo. Tih godina je PSŽ osvojio i KPK, ali ova generacija je neuporediva.