El Klasiko - Sećanje na “Kvintu” i Krojfov “drim-tim”

Mnogo puta smo pisali o El Klasiku, za ovaj broj smo rešili da podsetimo na zaboravljene generacije Reala i Barselone koje su u prošlom veku obeležile osamdesete, odnosno devedesete u španskom fudbalu.

Krenućemo od domaćina.

LA QUINTA DEL BUITRE

Ime im je dao Hulio Sezar Iglesijas, poznati novinar najtiražnijeg dnevnika El Paisa. Pozajmio ga je od nadimka legendarnog napadača "Los Blankosa" Emilijana Butrahenja. Prevod znači "Petorica lešinara", ili u blažoj verziji "Kondora". O čemu se radi? Zbog svoje sposobnosti da pokupi otpatke i pretvori ih u golove, ovaj španski reprezentativac je zaradio ne baš laskav nadimak. On je bio proizvod "La Fabrice", Realove fudbalske škole, ostala četvorica su kasniji kapiten Manolo Sančiz, Rafa Vaskez, Mičel i Migel Pardeza.

U vreme kada se članak o Realovoj budućnosti pojavio u El Paisu svi su bili članovi Kastilje, odnosno drugog tima.

Bila je to prva polovina osamdesetih loše vreme za Madriđane. Primerom su vladali baskijski klubovi, prvo Bilbao, pa Sosijedad, a Real od 1980. nije osvojio titulu. Poslednju je uzeo Vujke Boškov, naredne godine igrao finale Kupa Šampiona i izgubio od Liverpula.

Od 1981. do 1986. Madriđani su bili četiri puta drugi, jednom treći i onda 1985. završili kao peti. Tim je te sezone osvojio Kup UEFA, iako je Ramon Mendoza smenjivao trenere kao na traci. Ali, svi članovi La Kvinte izuzev Mičela su bili već promovisani iz Kastilje u prvi tim, on je stigao godinu dana kasnije. Te istorijske 1986. Luis Molovni, danas prilično zaboravljeni trener i igrač Reala iz pedesetih je sedeo na klupi. Taj tim je predvodio u napadu legendarni Meksikanac Ugo Sančez, od stranaca je tu bio i Horhe Valdano koji će par meseci kasnije postati prvak sveta sa Argentinom.

 Taj tim je bio nadmoćan, ostavili su iza sebe Barselonu čak 11 bodova, dali neverovatna 83 gola. Dva od ukupno četiri poraza su pretrpljena u poslednja četiri kola kada je titula već bila u vitrinama. "Kvinta" je posle krune ostala sa četvoricom, Pardeza, najslabiji od pomenutih mladih igrača je otišao u Saragosu.

Na špansku krunu dodat je i Kup UEFA, tačnije odbranjena je titula u tom takmičenju. Posebno je impresivno bilo polufinale, poraženi su na "San Siru" od Intera sa 3:1, ali su posle produžetaka slavili sa 5:1, dva gola je dao Sančez, dva veteran Santiljana. Igrali su fudbal iz snova, pet golova su dali i Kelnu u prvom meču finala kada je sve bilo rešeno. Santiljana, Sančez, Butragenjo i Valdano su dali više od 80 golova u ligi te sezone.

Ali, Realova teritorija je Kup Šampiona, tražili su prekid posta od 1966. i briselskog finala protiv Partizana. Na klupu je seo, pomalo neočekivano Leo Benhaker, a doveden je i Zvezdin vezista Milan Janković. Sedam kola pre kraja tim je preuzeo vođstvo u šampionatu, do kraja se trkao sa Barselonom (šampionat je imao tri faze) i na kraju odbranio titulu.

Ipak, povratak na evropski tron i pored pobeda nad Juventusom na penale, poraza od Zvezde na "Marakani" koji je nadoknađen na "Bernabeu" san nije dosanjan, Bajern je bio prejak.

Dominacija u prvenstvu je nastavljena. Novih +11 u odnosu na Sosijedad, Barsa nije bila ni u retrovizor. Ali polufinale ostaje kob u Kupu Šampiona. Pali su na gol u gostima protiv PSV Ajndhovena, iako su tukli Maradonu i Napoli, Porto koji je branio titulu prvaka Evrope, izbacili i Bajern. Kada se činilo da ništa ne može da im se ispreči, PSV, verovatno najdosadnija ekipa osamdesetih, (uz tim Steaue) koja je osvojila "klempavka" ih je eliminisao na gol u gostima. Nikada više ta generacija neće biti ni blizu evropskog trona.

Jer, iako su sledeće godine ojačani za Bernda Šustera, osvojili duplu krunu (pet bodova ispred Barse i samo jedan poraz, u Vigu čitave sezone), na evropskom nebu se pojavio Milan. Jeste se u četvrtfinalu Real osvetio PSV Ajndhovenu, ali su u polufinalu posle remija kod kuće, na "San Siru" primili pet golova.

To je koštalo posla Lea Benhakera, klupu je preuzeo Džon Tošak, a Velšanin je uspeo da odbrani titulu, bila je to peta u nizu La Liga, ali i poslednja sezona u kojoj je magična četvorka bila zajedno. Nisu potrajali u Evropi, naleteli su na Milan u osmini finala, i iako su slavili u Madridu sa 1:0, u prvom meču je bilo 2:0 za Italijane.

Ništa više neće biti isto.

Kvartet se raspao, Vaskez je otišao u Torino, stigli su Hadži, Luis Milja direktmo iz Barse i danas zaboravljeni jugoslovenski reprezentativac Predrag Spasić iz Partizana. Tošak je smenjen u novembru, sezonu je završio naš Radomir Antić. U drugom delu sezone je tim ostao bez Uga Sančeza koji je teže povređen.

Možda bi sa njim u četvrtfinalu KEŠ bilo drugačije. Na ruskoj zimi početkom marta je Real održao početni rezultat i čak poveo golom Butragenja u revanšu. Ali, onda su Rusi okrenuli i to je bio kraj nade.

Počela je era jednog drugog tima.

KROJFOVO DOBA

Johan Krojf je na klupu seo u leto 1988. To je bilo kao što smo napisali u jeku vladavine Reala, predsednik Nunjes je eksperimentisao tih godina sa Terijem Venejblsom, teško je zamisliti tu Barselonu u kojoj su bili Britanci, Škot Stiv Arčibald, zatim Geri Lineker.

Prve godine legendarni Holanđanin je na klupi bio drugi, sledeće treći. Ekipa je osvojila KPK 1989. u finalu su golovima Salinasa i Lopeza Rekartea tukli Sampdoriju. Put do finala je bio lak, na papiru, poljski Leh su dobili na penale, danskog predstavnika pobedom od 1:0 u gostima. Jedino nisu imali problema u polufinalu protiv sofijskog CSKA.

To je bio trofej koji je spasio kožu Krojfu, ali zanimljiv je i način na koji je legenda sela na klupu. Naime, igrači su se, predvođeni trenerom Aragonesom pobunili protiv predsednika Nunjeza. Iza svega je bio novac, neplaćanje poreza na prihode igrača, klub je zahtevao da igrači plate. To je bio signal za konferenciju za medije u Hesperija hotelu (zato se ta pobuna žargonski u Kataloniji zove "Hesperija) kada je kapiten Alesanko u ime 21 igrača pročitao pismo u kome je zatražio ostavku Nunjeza.

Nije se desilo, na kraju sezone je Aragones zbog depresije podneo ostavku. Kako bi osigurao pobedu na izborima, predsednik je zaigrao na najjaču kartu, Johana Krojfa.

Nunjez se osvetio igračima koji su bili ključ u pobuni. Šustera je prodao u Real, otišlo je čak 15 igrača, dovedeno je 12. Tada je iz Sosijedada stigao sada direktor Sitija, pa Bakero,. Salinas, Euzebio, pa sadašnji trener Bilbaoa (i nekadašnji Barse) Valverde...

Kako rekosmo KPK je bio prvi trofej, a već naredne sezone je ponovo Holanđanin bio na ivici. Ali, osvojio je sa novajlijama Kumanom, Laudrupom (tog leta je u prvi tim promovisan izvesni Pep Gvardiola) Kup Kralja i preživeo!

Igrači su ga do tada prihvatili iako je na početku insisturajući na 3-4-2-1 delovao kao utopista. To je u stvari bila preteča 3-4-3, sa dva spoljna igrača.

Ali, velika mana je bio manjak igrača jakih na lopti u veznom redu. Amor, Bakero i ostai su mogli da pritiskaju rivala, ali Krojf je bio jako nezadovoljan njihovim tehničkim kvalitetima. Zato je doveden i Kuman da gradi loptu iz poslednje linije, Mihael Laudrup koji se nije snašao u Juventusu, zato je i Pep, iako nije imao ni 20 godina dobio priliku da igra.

S obzirom na -11 u odnosu na Real, jasno zbog čega je Krojf bio pred smenom. Sam Nunjez se predomislio i sprečio bord koji je bio protiv trenera da glasa o njegovoj smeni.

I to se ispostavilo kao ključ. Već sledeće godine serija Reala je konačno prekinuta. Zanimljivo, Krojf koji je počeo da liže "Čupa-čups" umesto da puši na klupi je završio posle infarkta u bolnici, pa je klupska legenda Čarli Reksač vodio tim dva meseca tokom proleća. U toj sezoni istakao se pridošlica iz Bugarske Hristo Stoičkov koji je počeo mandat u Barsi tako što je u superkupu nagazio igrača Reala i zaradio dva meseca suspenzije. Blistao je Jon Goikoečea koji se vratio sa pozajmice iz Sosijedada i strašnim partijama izborio mesto u nacionalnom timu. Barsa doduše te šampionske sezone nije uspela da odbrani titulu u KPK, bili su favoriti protiv Junajteda u Roterdamu i izgubili finale.

Naredne godine posle više od pet godina i onog izgubljenog finala od Steaue, najvećeg šoka u istoriji KEŠ, Barsa se vratila među najbolje klubove Evrope. I nije se proslavila u ranim kvalifikacionim fazama. To je početak Lige šampiona, prva godina, jedva su, zahvaljujući golu Bakera u gostima protiv Lauterna u porazu od 3:1 prošli "Crvene đavole" šampiona Nemačke.

Ali, u grupnoj fazi su bili ispred Sparte Benfike i kijevskog Dinama.

Iz druge grupe gde je u konkurenciji bio i svetski i evropski prvak Zvezda, na "Vembli" je stigla Sampdorija. Priču o tom finalu znate, Boškov, Vijali, Manćini, Katanec, Vjerhovod, Paljuka, Atilio Lombardo, pali su golom Kumana u finišu produžetaka.

Ovo je prva titula prvaka Evrope u istoriji Barselone, prokletstvo je prekinuto, a kao i u sedamdesetim kao igrača, Krojf je spasao Kataloniju svoju drugu zemlju i kao trener.

Naredne godine su ponovo porasle tenzije između Njunjeza i Krojfa, intenzivirane nakon što je Blaugrana stala u drugoj rundi Lige šampiona protiv moskovskog CSKA. Osvojili su Superkup Evrope, na kraju je Krojfa spasila nova titula prvaka Španije koju im je poklonio Real kiksom u poslednjem kolu na Kanarima protiv Tenerifa.

Tog leta 1993. stiže neverovatni Romario iz PSV Ajndhovena, pa su kulise za četvrtu titulu u nizu bile postavljene. Verovalo se da će Krojfovu mašinu teško zaustaviti bilo ko na putu ka tituli prvaka Evrope.

Ovoga puta im je titulu prvaka Španije poklonio naš Miroslav Đukić promašivši penal za La Korunju u poslednjem kolu. Ali, glavna nagrada je izostala. Iako je Krojf bio glasan, kao i njegovi igrači da Milan nema šta da traži u Atini, Kapelo je nadigrao "letećeg Holanđanina". Desai je pohapsio ofanzivce Barselone, Savićević zapalio grčku prestonicu postigavši fantastičan gol, Masaro je dva puta savladao Zubizaretu. Četiri lopte u Krojfovoj mreži, u simboličkom smislu to je bio kraj velike generacije.

Sve se promenilo, većina direktora, dosta navijača se okrenulo protiv Krojfa. Čak je potpredsednik pretio da će pozvati policiju ako ne otpuste trenera. Holanđani je posle poraza oterao Zubizaretu, Laudrupa, Goikoečeu i Salinasa, svetski prvak Romario je otišao u januaru 1995. Krojf ga je ispratio uz konstataciju da nije tako dobar napadač, kakav je on bio.

"Ja sam druge činio boljima, Romario samo daje golove koje drugi pripreme", bila je presuda trenera.

Serija od četiri titule je prekinuta 1995. ceh su platili Stoičkov, Kuman, Begristajn, Euzebio. Od stare generacije ostali su samo Ferer, Nadal, Bakero i već iskusni Pep Gvardiola.

Ali, promašili su sa pojačanjima. Prosinečki je već plaćao ceh nesportskog života, Popesku nije puno pokazao, Figo je bio premlad.

Nije ni Krojf izdržao do kraja, u maju je smenjen, pred poslednja kola, do tada je Barsa već izgubila svaku šansu za trofej. Atletiko ih je tukao u finalu kupa u Saragosi, Bajern ih izbacio u polufinalu kupa UEFA. Na kraju treće mesto u ligi, iza šampiona Atletika i Valensije.

Krojf je otišao, nije sačekao Ronalda, Vitora Baiju, Blana, Luisa Enrikea, Kouta. Tim je promenjen, deset godina posle Venejblsa stigao je novi Englez, Bobi Robson. On je osvojio Kup Kralja i KPK, ali to je neka druga priča. Iza Krojfa su ostale četiri titule, ukupno 11 trofeja, i onaj najveći Liga šampiona.

Od njegovog odlaska je prošlo tridesetak godina, nikada Barsa nije uspela da veže četiri titule u nizu. Nije ni Real šest iz doba "Lešinara".

Derbi Barselona dočekuje na prvom mestu, devet pobeda u deset mečeva, tri boda više od neporaženog Reala, koji ima tri remija. To je razlika, s obzirom na napadački potencijal obe ekipe, golovi su logično rešenje.

Od ostalih mečeva, dodali bismo eventualno "dvojku" na Viljareal protiv Valjadolida kao i pobedu Hetafea nad očajnom Valensijom. U duelu Betisa i Atletika ne bi trebalo da bude mnogo golova.