Espanjol - Život u senci Barselone

Kako da se postavite kada vam je komšija jedan od najvećih klubova na svetu?

Neko će reći da je Barsa uzela svaku mogučnost Espanjolu da postane veliki klub, identitet, navijače, čak i razlog za postojanje.

Ali, ma šta vam navijači Barselone rekli o svom katalonskom identitetu, suštini "mas que un club", stvari nisu baš tako crno-bele u Kataloniji.

Recimo, ako sve vratimo u prošlost upravo je prilikom osnivanja ideja tvoraca kluba lokalnih studenata, odnosno omladine bila da šansu dobiju Katalonci. Oni su u stvari Barsi zamerali kosmopolitizam i preveliki uzicaj stranaca.

Espanjol jeste dobio pridev "kraljevski" jedan od klubova koji je zaradio pokroviteljsko krune 1912. Podario im ga je (ne jedino njima) Alfonso XIII "Afrikanac" poslednji kralj Španije pre Huana Karlosa koji na presto stupio 1975. 

Taj interregnum popunili su republikanska revolucija 1931. kada je Espanjol vratio staro ime na katalonskom, pa onda Franko posle krvavog građanskog rata. Espanjol je još jednom vratio pridev "kraljevski" i to ih je osudilo u očima Katalonaca.

Inače, mrzeli su ih i pre Franka, za njih je branio verovatno najveći golman Španije svih vremena Rikardo Zamora. On im je doneo nekoliko regionalnih titula i kup Španije (nije bilo jedinstvene lige) dvadesetih pre nego što je otišao u Real 1930. Zamora je imao simpatije za fašiste, samo fudbalska slava mu je pomogla da ga ne streljaju republikanci, dozvolili su mu da pobegne u Francusku.

Kasnije se vratio da trenirao Atletiko, odnosno Atletiko Avijasion ("Jorgandžije" su se zbog pogibije većine igrača u građanskom ratu spojile sa timom Ministartva Vazduhoplovstva). Vodio je Zamora i Espanjol pedesetih u dva navrata, u stvari on je i završio šezdesetih trenersku karijeru na klupi belo-plavih.

Espanjol je osnovan u Sariji, delu grada za privilegovane što ga dodatno odvaja od većine u Barseloni tog vremena u prvoj polovini prošlog veka. Oni su se držali dalje od političkih mitova, mada su njihovi navijači podeljeni. Neki su unitaristi, drugi za nezavisnu Kataloniju, pa se obe zastave, i španska i popularna Estelada (katalonska) mogu videte danas na "Pratu". Dodatnu mržnju većine su rekosmo natovarili na vrat kada su vratili španska obeležja 1940. na kraju građanskog rata. Te godine su osvojili i prvi kup pod imenom "Kup Generalisima" (taj trofej je zamenio "Kup Kralja".

Pravilo kluba je da je politika privatna stvar navijačima. Obično kažu da su vrata otvorena i onima koji veruju da je Katalonija deo Španije, ali i onima koji se sa tim ne slažu.

Neki veliki igrači poput Kubale i Di Stefana su na "Sariji" završili karijeru, ali tada su već prošli najveće dane. Klub je dva puta igrao finale Kupa UEFA, o tome smo davno pisali, jednom su izgubil 1988. od Leverkuzena u drugoj polovini osamdesetih, drugi put u prvoj deceniji našeg veka od Sevilje.

Klub je osvojio trofej, prvi od 1940. pre nekih četvrt veka odnosno 2000. godine protiv Atletika, pa šest godina kasnije u duelu sa Saragosom.

Iako ih komšije nipodaštavaju, Espanjol je samo šest godina proveo u Segundi. Ispali su poslednji put pre par godina, kao i u post korona sezoni, ali su oba puta uspeli da se odmah vrate. Pre ove decenije Espanjol je u Segundi bio poslednji put 1994.

Preselili su se pre nešto više od 15 godina na novi stadion u Kornelji, to je blizu Prat aerodrome, zvanično izvan granica grada. Đerar Pike pred gradski derbi nije propustio da kaže da to nije derbi Barselone jer Espanjol nije unutar granica katalonske prestonice.

Ipak, on je propustio priliku da ćuti, jer uz Real, sa najvežim nabojem se Barsa suočava baš kada gostuje Espanjolu koji ima baš verne navijače, pokazali su to i u pomenute dve godine u Segundi u ovoj deceniji.

Velikih igrača je bilo mnogo, legendarni kamerunski golman N'Kono, u ovom veku Poketino, on je rekao da nikada ne bi trenirao Barsu. Ali niko, ni legendarni kapiten Tamudo koji je odigrao najviše mečeva za klub nije bio voljen kao Rafael Maranon. On je dao 111 golova ta Espanjol, stigao je iz Hihona, nikada nije dobijao šansu, ili gotovo nikada u reprezentaciji, iako je bio u timu za Mundijal 1978. Raul Tamudo je srušio njegov record po broju golova, ali pomenutog kapitena pre svega pamte po "Tamudacu", kada je u srušio record. Njegovi golovi poslednjeg dana sezone u derbiju grada su odneli krunu u Madrid, na račun Barse. Ali, on nije završio karijeru u Espanjolu,imao je problma sa upravom igrao za Sosijedad, Valjekano, u Meksiku, pa u Sabadelju u komšiluku Barselone. Zanimljivo i da je Maranon završio u Sabadelju gradiću nekih dvadesetak kilometara severno od Barse.

Ima još interesantnih stvari oko Espanjola. Njhovi navijači su iako potekli iz privilegovane Sarije, levičari. Predsednik najveće katalonske socijalističke partije (i oni su pro-secesionistički raspoloženi) Gabrijel Rufijan je veliki navijač Espanjola. On smatra da je klub nepravedno označen kao unitaristički, zbog svog ćutanja i nemešanja sporta i politike, a da su neka vrsta španskog Sankt Paulija i da su im neke druge univerzalne vrednosti važnije nego nezavisnost pokrajine.

U svakom slučaju, "Perikosi" su u manjini i to debeloj, a sada se u borbi za mesto drugog kluba u Kataloniji pojavila Đirona. Oni su eto izašli u LŠ, nešto što Espanjolu nikada nije pošlo za rukom.

Ipak, Derbi Barceloni je živ, postoji u ligi od 1929. odnosno prve godine kada je i igrano nacionalno takmičenje. Pogađate, mnogo više znači navijačima Espanjola. Na kraju krajeva razlika je ogromna, u 70 godina je Espanjol tek tri puta uspeo da završi iznad Barse. Jednom su igrali finale, jednom polufinale kupa, i oba puta je Barsa slavila. Igrali su u Superkupu 2006. i tada je BlaugranA BILA PREJAKA. Doduše, kada pogledate pobede Espanjoola na "Kamp Nou", malo uvrnuto zvuči da je klub iz Kornelje, 2009. dobio Pepovu Barsu koja je te godine osvojila triplu krunu. Naime, prvo su timovi igrali u kupu, pa iako je Barsa izbacila komšije u prvom meču na "Monžuiku" (tu je Espanjol igrao dok novi stadion u Kornelji nije bio gotov) je završio 0:0. Ujedno to je Poketinova prva utakmica na klupi dva dana pre toga je nasledio Baskijca Manea.

Ali, tog proleća, Espanjol je tukao Barsu na "Kamp Nou" u prvenstvu, oba gola je dao Nene koji je bio pozajmljeni igrač Monaka. To je bila prva pobeda Espanjola na "Kamp Nou" posle 27 godina. Ali i poslednja. Deo te generacije je bio Lola Smiljanić, sada Marko Dmitrović brani gol kluba iz Kornelje. Trener je bio Ljupko Petrović, a od srpskih igrača sezonu je nastupao Savo Milošević i dao te 2002-03 12 golova. Pre njega igrali su i Goran Milošević, Anđelković (on je pet puta u karijeri oblačio dres OFK Beograda), ali i legenda Partizana Goša Bogdanović.

Kad smo kod Dmitrovića, srpski čuvar mreže je zamenio Đoana Garsiju za koga je letos Barsa Espanjolu platila klauzulu od 25 miliona i odvela ga na "Kamp Nou". Navijači Espanjola su ga dočekali kao najvećeg neprijatelja jesenas. Najpoznatiji igrač koji je nastupao za oba kluba je naravno De La Penja koji je postao i kapiten Espanjola (spremio je jedan gol u "Tamudacu", braća Oskar i Rođer Garsija, Selades, Džonatan Sorijano. Najčešče su u pitanju bili igrači koji su ponikli u La Masiji, ali nisu dobili pravu šansu u Blaugrani.

Barsa u derbi ulazi sa velikih +7 u odnosu na Real, ima i El Klasiko kod kuće. Ali, mori ih poraz od Atletika u sredu na “Kamp Nou” juriće na “Metropolitanu” gol prednost “Jorgandžija”.

"Los Blankosi" su bili nedorasli u utorak protiv Bajerna, moraju u petak da pobede rasterećenu Đironu da sačuvaju neku nadu. Atletiko ide u Sevilju, nebitan meč, kao i duel Bilbaoa i Viljareala. Betis, Selta i Rajo su u četvrtak igrali u Evropi, Betis gostuje na "El Sadaru" podsetimo i peto mesto nosi LŠ. Selta se nada, imaju zicer protiv Ovijeda. Na dnu, i Ovijedo se sada nada sa 24 boda, ali su jednom nogom ipak u Segundi. I Levante sa 26 treba podvig, pre svega da pobede Hetafe da bi produžili nadu u opstanak. Elćeu je baš moranje protiv Valensije, ali ni "Slepi Miševi" nisu sigurni...