Evropska strana Stambola – Bešiktaš protiv Galate

U turskoj je podela jasna, Galatasaraj je tim aristokratije nastao iz najstarije škole u Otomanskoj Imperiji, Fenerbahče je privukao trgovce i iseljenike, za Bešiktaš zanimljivo navija tek svaki pet Turčin u zemlji, oni su ograničeni na svoje susedstvo i radničku klasu i iako su najstariji klub u državi, sigurno da su na repu svetog trojstva.

Dobili su prvi derbi ikada na „Taksimu“ dvadesetih gde je sada čuveni trg, a nekada bila kasarna, srušili su Galatasaraj, ali su se sledeće godine „Lavovi“ osvetili, bilo je 6:1 u kupu.

Ima mnogo tih priča iz davnina, ali da se koncentrišemo na one novije. Erdogan koji ne voli ni Bešiktaš, a zazire od Galarasaraja je pet godina pre otvaranja stadiona Bešiktaša, imao tu čast pred navijačima Galatasaraja. Izviždan je, da grešku nije ponovio kada je otvarao „Vodafon park“. Naime, tribine su bile prazne, jer „Čarsi“, najvatreniji navijači Bešiktaša čiji je lider Jermenin i gde su svi dobrodošli bi sigurno imali šta da mu kažu.

Tako je u grobnoj atmosferi predsednik Bešiktaša Fikret Orman održao govor koji je prenošen na televiziji i 13 puta pomenuo predsednika u pohvalnom kontektstu, jasno ismejan je na forumima od navijača Bešiktaša.

Pravo otvaranje stadion je imao na prvoj utakmici te 2013. Gostovala je Bursa, Bešiktaš je dobio, ali nikome se nije svidela atmosfera. Kao da je novi stadion oduzeo dušu. Plus zahvaljujući kamerama, Pasolig sistemu identifikacije vlasnika karata sada je mnogo lakše dobiti zabranu ako vređate državu, psujete i radite slične stvari. Inače, Vodafon Park se zvao Vodafon Arena, dok Erdoan godinu dana kasnije nije rešio da zameni ime.

„Imamo li mi Turci reč Arena. Nemamo, jer mi nismo bacali ljude lavovima“, rekao je, pa su morali da poslušaju sultana.

On zazire od fudbala jer širi nekontrolisane emocije, iako igra i čak je izmišljena priča da je bio na meti Fenera. Neki, ućutkani svedoci, tvrde da nije mogao da igra za tim iz kraja, nego je bio ekonom.

Ali, da ostavimo to po strani, navijači Bešiktaša nemaju veliki problem sa Galatasarajem, na kraju, oba kluba su iz evropskog dela grada, oba kluba gaje neki svoj identitet, recimo osim viših klasa koje navijaju za Galatu, poznato je da su njihovi navijači najtvrdoglaviji u Istanbulu.

Šta to znači?

Pa, recimo oni će bez obzira na opasnost da završe u zatvoru na svako derbiju protiv Fenera pevati jednu poznatu operu koja se završava direktnom psovkom, i to peva čitav stadion, sad vlastii ne mogu da sve pohapse ili im zabrane prisustvo utakmicama. Uz to, recimo, prve utakmice igrali su pored engleske fabrike alkohola, na farmi cveća, kada su se preselili na „Ali Sami Jen“, nazvan po prvom predsedniku, navijači su upozoravani da ne može da uđe više ljudi na stadion. Probili su redare tribina se srušila, 84 povređena, neki su ostali invalidi. I njima je kao i Bešiktašu otvaranje novog „Turk Telekoma“ oduzelo nekako entuzijazam, supermoderni stadion od 50 000 ljudi kao da nema dušu, pa nije čudo što poseta pada, iako je infrastruktura bolja. Deo su novi, rigorozni zakoni, deo to što su karte preskupe, deo što nema više atmosfere kao nekada.

Za razliku od rivala, navijača Galatasaraja su navučeni na uspeh, priznaju samo titule, dok među onima koji vole Bešiktaš vlada melanholija i njihove pesme su tužnije i odražavaju odanost pre svega u teškim vremenima. Inače, ove sezone Bešiktaš igra iznad očekivanja, prvi su, zajedno sa Fenerom, a Galatasaraj ima dva boda manje. Galatasaraj više od pet godina nije dobio rivala u gostima, u stvari u drugoj polovini decenije koju smo tek potrošili nisu se proslavili protiv crno-belih. U tih pet Bešiktaš je osvojio dve titule, za poslednjih šest Galata tri, onu jednu zgrabio je Bašakšehir. Fener je sedam godina bez krune, sada čekaju Ozila spasioca...