Evropski san raspršen u pariskoj kiši

Niko tog poznog leta 1996. godine nije blagonaklono gledao na dolazak Arsena Vengera u Arsenal. Bilo je to vreme kada su ekipe u Engleskoj uglavnom vodili domaći treneri, a sama činjenica što bi bio prvi stranac na klupi londonskog kluba izazivala je podozrenje uvek kritične javnosti u zemlji kolevke fudbala.

Mnogi su potcenili to što je francuski stručnjak nakon uspeha sa Monakom otišao u Nagoju gde je sarađivao sa Draganom Stojkovićem Piksijem. Ispostavilo se da je jednogodišnji boravak u zemlji izlazećeg sunca bio vrhunska mentalna priprema Vengeru pred jednu od najuspešnijih decenija u istoriji Arsenala.

Uprkos istorijskim uspesima i dostignućima, poput čuvene sezone „Nepobedivih“ 2003/04, navijači Arsenala će zauvek kleti sudbinu što tim koji je vodio Profesor, kako su Vengera zvali, nije osvojio Ligu šampiona.

Prve dve godine u elitnom takmičenju bile su velika lekcija Vengerovom timu na putu evropskog sazrevanja. Šampionska 1998. godina nije bila dovoljna sama po sebi da se načini ozbiljniji iskorak u Ligi šampiona. Skromno treće mesto u grupi sa Dinamom iz Kijeva, Lansom i Panatinaikosom nagovestili su dug put koji „Tobdžije“ čeka do evropskog sjaja.

Naredne sezone Arsenal nije uspeo pored Barselone i Fiorentine da se značajnije nametne u Ligi šampiona, ali su mu iskustvo iz ovih utakmica i drugi život Tjeri Anrija omogućili da dođe nadomak trećeg evropskog trofeja u istoriji kluba. Malo je nedostajalo da te 2000. godine momci u crvenim dresovima osvoje Kup UEFA, ali posle zapaženih rezultata na proleće u ovom takmičenju poklekli su na penale u finalu protiv Galatasaraja.

Poraz u Kopenhagenu od turskog tima i krah u finalu FA Kupa protiv Liverpula 2001. godine naterali su Vengera da prekomponuje i osveži tim. Bilo je to vreme za reset i prelazak na novu etapu funkcionisanja kluba koja će dati rezultate u godinama koje slede. Posle četiri godine osvojena je titula Premijer lige 2002, ali se klub nije naročito isticao u Ligi šampiona.

Dugo je delovalo da je četvrtfinale maksimalan domet, čak i za „Nepobedive“ iz 2003/04 koji su se prošetali Premijer ligom, a onda je usledila istorijska 2006. godina kada je Arsenal u finalu nesrećno poražen od Barselone 2:1.

Kao da je jaka kiša koja je tog 17. maja padala na nacionalnom stadionu Francuske u Sen-Deniju sprala sve ono što je Venger gradio sa Arsenalom prethodnih 10 godina. Delovalo je da je do tog istorijskog datuma sve ono što je činio sa momcima iz severnog Londona uvod u veliko slavlje koje su klub i navijači zaslužili.

Zaličilo je da će vođstvo stečeno golom Sola Kembela u 37. minutu biti dovoljno za veliko slavlje Arsenala i produžetak Barselonine agonije u finalima Lige šampiona. Ni rano isključenje golmana Jensa Lemana, zbog kojeg je već u trećini prvog poluvremena žrtvovan Rober Pires, nisu obeshrabrili Vengerove momke.

A onda je usledilo verovatno najtragičnijih pet minuta u istoriji londonskog kluba. Ništa od toga ne bi bilo da su prethodno Aleksandar Hleb, Fredi Ljungberg i Tjeri Anri bili precizniji u opasnim napadima Arsenala. Mreža Viktora Valdesa ostala je netaknuta, što je dalo zamajac igračima Barselone da furiozno krenu u finiš.

Kiša koje je pojačavala na periferiji Pariza kao da je izabranicima Franka Rajkarda dala krila da se dodatno razmahnu. Prvo je Samjuel Eto u 76. minutu savladao Almuniju nakon sjajne kombinacije Inijeste i Larsona, a veliko slavlje Barsi obezbedio je brazilski defanzivac Hulijan Beleti pet minuta kasnije.

Desni bek je uhvatio na spavanju odbranu Arsenala, pogodio bliži ugao gola rivala i sa sklopljenim šakama na licu pao na kolena okupivši saigrače oko sebe. Venger je tako propustio životnu priliku da najveći trenerski uspeh ostvari u zemlji gde je rođen, što je dostignuće koje se ukazuje samo retkima.

Mada je za prethodnih 10 godina igrao dva četvrtfinala Lige šampiona, uključujući i čuvenu sezonu 2003/04 kada ih je eliminisao Čelsi golom Vejna Bridža u finišu utakmice, deluje da nikad kao te 2006. godine Arsenal nije bio spremniji za najveći uspeh.

Grupnu fazu Vengerov tim završio je kao ubedljivo prvoplasirni, odigravši bez golova samo kod kuće protiv Ajaksa u utakmici koja nije imala naročit rezultatski značaj. O moći tog tima svedoči podatak da u eliminacionoj fazi do finala nisu primili gol.

Da su spremni da idu do kraja pokazali su već u osmini finala protiv Real Madrida kada su golom Anrija početkom drugog poluvremena slavili na stadionu „Santijago Bernabeu“. Bilo je to vreme kada su Realovi „Galaktikosi“ bili na izdisaju, a rastrčani Vengerovi momci stavljali su na najveće muke skupocene zvezde kraljevskog kluba među kojima se obreo i mladi Serhio Ramos.

Potonji kapiten Reala na teži način usvajao je surove fudbalske lekcije s početka karijere, osećajući svu inferiornost pred naletima Anrija, Rejesa, Ljungberga i ostalih vedeta londonskog kluba. Ni prisustvo mnogo iskusnijih saigrača nije mu pomoglo. Upravo je on ostao poslednji u nizu koje je Anri predriblao pre nego što će oštrim udarcem iskosa savladati Ikera Kasiljasa.

Pobeda u Madridu ispostavila se kao dovoljna za prolaz u četvrtfinale u kojem je eliminisan Juventus svega dva meseca pre nego što će Italiju i čitavu fudbalsku Evropu uzdrmati afera Kalčopoli zbog koje će velikan iz Torina biti izbačen iz Serije A.

Arsenal je u prvoj utakmici slavio na „Hajberiju“ 2:0 golovima Seska Fabregasa i Anrija. Ovaj meč ostaće upamćen po povratku sjajnog francuskog fudbalera Patrika Vijere na stadion na kojem je igrao devet godina. Vijera je prethodnog leta prešao iz Arsenala u Juventus, a upravo je kardinalnom greškom na sredini terena omogućio doskorašnjim saigračima da kreiraju napad koji će Fabregas okončati golom.

Odbrana Juventusa je toga dana stavljena na najveće muke zahvaljujući raskošnom fudbalskom umeću Anrija kojem je idealni partner u napadačkim kreacijama bio Fabregas, izdanak Barselonine škole fudbala koji će tek kao formiran igrač dobiti šansu na „Kamp Nou“.

Upravo je ta utakmica pokazala da je evropski fudbal dobio novu zvezdu u liku mladog Katalonca, a pokunjeni izraz lice Vijere prilikom izlaska sa terena i mlaki pozdrav sa Vengerom kao da su naslutili zlo koje će se tog proleća dogoditi u Torinu.

Usledilo je izazovno polufinale protiv te sezone odličnog Viljareala, a da će biti teže nego što je na papiru delovalo pokazao je samo jedan gol u dve utakmice. Strelac odlučujućeg pogotka vrednog odlaska u finale i puta u Pariz bio je iskusni afrički defanzivac Kolo Ture.

A onda je došao duel protiv Barselone koji kao da je podvukao crtu u epohi Arsenala. Već tog leta klub se sa čuvenog „Hajberija“ preselio na mnogo atraktivniji „Emirejts“ izgubivši prepoznatljivost koja ga je krasila godinama unazad. Toga leta klub su napustili iskusni igrači poput Ešlija Kola, Kembela, Lorena, Piresa, Rejesa, dok je Denis Bergkamp završio karijeru.

Selidba na velelepni stadionom izazvala je finansijske poteškoće čiji prioritet rešavanja je uzeo prevagu nad rezultatima pa se od tada Arsenal uglavnom zaustavljao u osmini finala Lige šampiona. Jedina sezona vredna pažnje bila je 2008/09 kada su u momentima potpune dominacije engleskog fudbala poraženi od Mančester junajteda u polufinalu.

Posle tesnog poraza 1:0 na „Old Trafordu“ Arsenal je gajio velike nade za odlazak u drugo finale. Snove im je pokvario već u osmom minutu Park Đi-Sung, a sudbinu do kraja meča zapečatio dvostruki strelac Ronaldo.

Sada su na čelu sa Mikelom Artetom u prilici da se plasiraju u prvo četvrtfinale Lige šampiona posle 14 godina. Posao im neće biti nimalo lak pošto im u utorak od 21 sat stiže raspoloženi Porto koji je slavio na „Dragau“ 1:0. „Zmajevi“ su u međuvremenu pobedili Benfiku u velikom derbiju 5:0 čime su u redove raspoloženog Arsenala uneli dodatni oprez.

„Tobdžije“ su za vikend, atipično za njih, jedva kod kuće pobedili Brentoford 2:1, golom Kaja Haverca u finišu utakmice, dok je Porto lagano slavilo protiv Portimonensea 3:0.

Kada je reč o ostalim mečevima Lige šampiona, Barselona i Napoli igraju u utorak, dok će dan kasnije o poslednjim putnicima u četvrtfinale odlučivati preostala dva para Atletiko Madrid-Inter i Borusija Dortmund-PSV. Svi mečevi igraju se od 21 sat.