FInale - Pariski rimejk?

Kada je Real eliminisao Siti i zakazao finale sa Liverpulom, sećanja starijihnavijača odmah su se vratila na 1981. i trijumf Redsa nad Realom, na čijoj je klupi bio Vujadin Boškov. Taj meč je bio jedno od hajpovanih finala osamdesetih, ali je potpuno razočarao.

Razlog?

Bob Pejsli je tvrdio da je njegova ekipa bila izmučena dugom sezonom, da su igrali koliko je dovoljno za pobedu, ali istina je da je Real odigrao loš meč. Boškov je u svom stilu lakonski rekao da je Real pobedio jer je dao više golova od njegovog tima, na Pirinejima nisu bili impresionirani.

Utakmica je završena pobedom od 1:0, i taj meč je odigran u parizu, jedini gol postigao je Kenedi desetak minuta pre kraja.

Liverpul se do četvrtfinala prošetao, ubedljivim pobedama protiv Finaca, Aberdina i bugarskog CSKA, a testirani su bili protiv Bajerna gde su slavili zbog gola u gostima. Ovo je bila labudova pesma Pejslijevog tima jer će posle trijumfa Rej Klemens ustupiti mesto Grobelaru, a Džimi Kejs Marku Lavrensonu. Tu negde počinje era Jana Raša i silazak sa scene Kenedija, MekDermota i Dejvida Džonsona. 

Sa druge strane Real je bio daleko od standarda sa kraja pedesetih i šezdesetih, mada se neumereni optimizam širio pred parisko finale. Los Blankosi su lako izbacili Limerik i Honved, pa Spartak iz Moskve, a protiv Intera su drhtali u finišu, ali je poraz od 1:0 Lombardiji značio finale jer su dobili prvi meč sa 2:0. Boškov je ima zanimljive igrače, tipa Huanita (lik koji je dobio flašu u glavu u Beogradu tri godine pre finala), Santiljanu, Del Boskea, igrao je od stranaca Uli Štilike koji je tražio osvetu protiv Liverpula za poraz u finalu 1977. Od Britanaca u timu je bio Lori Kaningem, ali on je bio povređen čitave sezone i mnoge je čudilo to što mu je Boškov pružio šansu u finalu. 

Oba tima bila su pod tenzijom, Real je izgubio titulu od Sosijedada, Liverpul je takođe bio u senci Vile, završili su kao peti na tabeli, sa samo 17 pobeda  i čak 17 remija tokom sezone. Zbog toga su mnogi očekivali da će ponovo igrati nerešeno, i čak optuživali Pejslija za kukavičluk.

Iz ove perspektive, kao predskazanje zvuče reči Brajana Klafa koji je sa Forestom pokorio Evropu. 

"Mislite li da je Pejslija briga za utisak, pobediće sa 1:0 i nasmejati vam se u lice", rekao je novinarima u prognozi finala.

Utisak je bio loš, čak je Real preko Kamaća imao najbolju šansu na utakmici. I kada su se spremali produžeci, levi bek Kenedi koji se povredio protiv Bajerna u polufinalu i odigrao samo meč pre finale utakmice je postigao gol i doneo trofej. Ovaj tip je ostao upamćen kao čovek velikih utakmca. Dao je gol Vest Hemu u finalu Liga kušpa te sezone, a tri godine kasnije doneo kup Liverpulu protiv Junajteda jedinim golom. I čisto da se ne zaboravi, Alan Kenedi je poslednji šutirao u Rimu protiv Rome u penal seriji i ponovo se radovao tituli prvaka Evrope. Pejsli je osvojio tri titule prvaka sa Liverpulom, ali bi Anćeloti mogao da ostane sam na vrhu večne liste, ako se Real osveti za 1981. godinu.

Gotovo trideset godina su velikani čekali na novi susret, u pitanju je bila Liga šampiona, Benitez nekada trener u školi Reala (kasnije i neuspešni trener Los Blankosa) nije imao milosti. Taj Real je bio u tranziciji između Ramona Kalderona i povratka Pereza, Šuster je smenjen tokom decembra, Huande Ramos je dobio šansu, završili su kao drugi. Ali, Liverpul im je dao pet komada u dva meča i praktično tog leta počinje druga galaktička revolucija Florentina Pereza.

Anćeloti je vratio milo za drago, kada je Real lagano dobio Liverpul dva puta u grupnoj fazi 2014. godine, a kijevsko finale je mnogo puta otpisano. Garet Bejl ga je rešio na fascinantan način, ali će vam navijači Liverpula reći da je Loris Karijus bio čovek odluke. Kao rekosmo prošle godine Real je bio bolji, ali Klop nije mogao da računa na Van Dajka, Matipa, kompletnu užu odbranu, pa kada poslednju liniju čine Kabak i Filips, nije kao da tu nešto možete da očekujete.

Ali, rekli smo, ovo finale je na neki način repriza onog od pre četiri decenije, oba tima imaju duge sezone, Real ne deluje kao tim sa igračima najveće klase, u poređenju sa generacijama iz prošle decenije, ali od Liverpula se očekuje da ne upadne u dosadu i letargiju, oni za razliku od nekadašnjeg Pejslijevog Liverpula igraju napadački, odavno već Redsi nisu, kako ih je jednom opisao Džon Barns nisu paklena mašina ispod crvenog dresa koja pobeđuje trkom i mlevenjem volje protivnika do kraja. Klopov Liverpul ume da bude razbarušen, nepažljiv, haotičan, ali sve je to kontrolisani haos i pritiskanje rivala od prvog minuta. 

Samo da gledamo fudbal iz snova, za razliku od 1981. godine, no, kako god bude, cilj će opravdati sredstvo.