Finalissima - Duh starih vremena na Vembliju!

Stariji znaju šta je finalissima, mlađi će prvi put prisustvovati. Neki bi rekli da ona predstavlja povratak favorizovanja Evrope odnosno Južne Amerike, ali niko ne može da porekne da su EP i Kopa Amerika daleko zanimljivije od ostalih kontinentalnih šampionata i da je tu koncentrisan najveću fudbalski kvalitet na planeti.

Sada dve najjače konfederacije obnavljaju takmičenje koje je jednom bilo poznato kao "Artemio Franki" kup, pandan nekadašnjem Interkontinentalnom kupu, samo na reprezentativnom nivou. Kako su šampion Evrope i Kopa Libertadores igrali između sebe za titulu prvaka sveta, tako se došlo na ideju da šampion Evrope i Južne Amerike odmere snage na reprezentativnom nivou.

Naravno da se pobednik nije mogao nazvati šampionom sveta, ali meč je bio omaž legendarnom Artemiju Frankiju nekadašnjem predsedniku UEFA koji je stradao u saobraćajnoj nesreći 1983. Već 1985. igrali su Francuska i prvak Južne Amerike Urugvaj, šampion su postali Evropljani koji su na Parku Prinčeva slavili sa 2:0. Četiri godine kasnije, 1989. takmičenje nije održano, tačnije nije Holandija i Urugvaj, kontinentalni prvaci, nisu uspeli da se dogovore oko termina. Drugi i poslednji put, "Finalissimu" smo videli 1993. Argentina je osvojila trofej, bili su i favoriti protiv senzacionalnih prvaka Evrope, Danaca, slavili su u Mar de Plati, ali tek posle penala 5:4. U regularnom delu je bilo 1:1, iako su svi očekivali ubedljivu Argentinu. Taj tim je osvojio Kopu 1991. predvođen Batistutom, igrali su Simeone, Kaniđa, tukli su i Brazil tada u Čileu.

Ali, u sudaru sa prvakom Evrope, Dancima, imali su i Maradonu, jurili rezultat posle autogola Kraviota, uspeli da izjednače, Batisusta je asistirao Kaniđu za izjednačenje. Penali su kako rekosmo odlučili, Kaniđa nije savladao Šmajhela, ali su Kim Vilfort, junak EURO 1992. i Bjarne Goldbek promašili na drugoj strani, pa je trofej ostao domaćinu.

Posle toga takmičenje je prekinuto, ali i da nije Argentina nikada ne bi igrala jer od 1993. do prošle godine nisu uzeli nijednu titulu. Zapravo, Finalisima je bila njihov poslednji trofej od 1993. Te godine su odbranili Kopu, ali bi do sledeće "Finalisime" izgubili pravo jer je 1995. odigran još jedan šampionat Južne Amerike, na kome je Urugvaj slavio.

No, to je šta bi bilo, da je bilo, posle te 1993. "Finalissima" nikada više nije igrana.

Razlog? 

Pa, 1993. ono što je bilo "Kup Kralja Fahda" je preraslo od 1997. u Kup Konfederacija, FIFA je uvek tu gde je novac, bez obzira na njegovo poreklo. Jednostavno, napravljen je novi turnir, sa učešćem svih konfederacija, od tada je Brazil četiri puta osvojio pomenuto takmičenje.

Ali, sada se "Finalisima" vraća, naime, dve konfederacije UEFA i CONMEBOL su obnovile saradnju, sa evropske strane to se posmatra kao protivteža Infantinu i FIFA, nije tajna da su na relaciji svetska-evropska kuća fudbala velika neslaganja, grabež za takmičenja, pa će zbog toga na "Vembliju" biti obnovljen duel, igraće Italija i Argentina. Italijani nikada od 1968. do prošlog leta nisu bili prvaci Evrope, baš kao ni Argentina svog kontinenta, pa ove zemlje ne bi ni igrale "Finalissimu" da je nastavljena u nekadašnjem formatu.

Sa druge strane, jasno je da ćemo videti poslasticu, jer rivale veže zajednička istorija. Počev od "Orijunda", Argentinaca italijanskog porekla koji su igrali za "Azure" na prvom osvojenom Mundijalu pre rata. U pitanju su Orsi, Monti i Guaita, koji su bili ključ za Vitorija Poca 1934. Ali, kada su odbili da ratuju u Abisiniji, proglašeni su izdajnicima, a Italija je odbranila titulu bez Argentinaca. Zanimljivo i treći italijanski uspon na krov sveta nije mogao bez "Orijunda", Mauro Kamoranezi je bio u Lipijevom timu. Pa, ni evropski trijumf u Engleskoj prošle godine ne treba zaboraviti kao trijumf Orijunda. Emerson Palmijeri, Žorginjo i Toloi su Brazilci. Ništa čudno, na kraju krajeva etnički Italijani su osnovali najveći klub Argentine, Boku, ali i jedan od najvećih u Brazilu, Palmeiras, koji se do Drugog Svetskog Rata (Brazil je bio na strani saveznika u ratu sa Musolinijevom Italijom) zvao Palestra Italija, a onda su ih naterali da promene ime.

Argentina i Italija imaju veliko fudbalsko rivalstvo, mada su se sastajali tek 16 puta (6:5) je za Azure.

Osim prijateljskih mečeva čak šest puta su ove ekipe naletale jedna na drugu na prvenstvima sveta, gde su se naravno jedino sastajali u takmičarskim mečevima.

Prvi okršaj je bio u Nemačkoj 1974. Italijani su bili daleko od tima koji je stigao na prethodnom takmičenju do finala, a "Gaučosi" su bili u fazi stvaranja tima. Meč je završen 1:1, Argentina je uz Poljake prošla u narednu fazu gde su ih lagano tukli Holanđani, a onda i Brazilci.

Četiri godine kasnije je Argentina na domaćem terenu izgubila od Italije u grupi, Betega je dao gol. Oba tima su prošla, žreb ih je razdvojio, iz svoje grupe se domaćin na poznat način (sumnjiva goleada protiv Perua) probio do finala, Italijani su u drugoj polufinalnoj grupi ostali iza Holandije i na kraju igrali za treće mesto (poveli, pa izgubili od Brazilaca).

No, sve dođe na naplatu, Enco Bearcot je četiri godine kasnije sa nukleusom te ekipe iz 1978. doneo krunu za "Azure" i na tom putu je bila Maradonina Argentina. Tardeli i Kabrini su doneli pobedu kasnijem svetskom šampionu (Pasarela je bio strelac za Argentinu).

Argentina i Italija su se navikle jedna na drugu, u Meksiku 1986. su u grupi igrali 1:1, Altobeli je doveo svetske prvake do prednosti, Maradona poravnao, obe ekipe su otišle dalje, ali su se Italijani brzo oprostili, Maradona je doveo svoj tim do titule. 

Italija je bila sledeći domaćin, ali su tri godine pre prvenstva sveta kao promociju Mundijala igrali u Cirihu na "Lecigrundu" protiv Argentine i pobedili sa novim selektorom Vićinijem. Maradona je bio već heroj Napulja, dao je gol Zengi, ali Italijani su slavilisa 3:1, njegov klupski drug Fernando De Napoli je bio strelac, Gare je dao autogol, a pobedu Evropljana potvrdio je tada mladi Luka Vijali.

I onda ono što većina zna, polufinale Mundijala, Napulj, penali, podeljena publika zbog Maradone, ali većinska Italija nikada Dijegu nije oprostila ispadanje domaćina. On je asistirao Kaniđi za gol, na kraju je posle penala gost otišao u Rim na finale, gde je himna izviždana.

“Kurvini sinovi” čulo se sa Maradoninih usana, nije uspeo da osvoji drugi Mundijal.

U poslednjih 30 godina timovi su igrali samo tri prijateljska meča, sva tri dobila je Argentina i popravila skor sa "fudbalskim očevima", ali ne računajući penale, Argentina nikada nije pobedila Italijane u zvaničnom meču.