Fudbalski El Dorado - “Milioneri” iz Kolumbije

Kada se u Južnoj Americi, onoj fudbalskoj (a tamo je fudbal gotovo sve) pomene "El Dorado", većina će početi da priča ne doživljeno, jer radi se o pedesetim, već predanje o nesvakidašnjoj situaciji u kojoj se našao argentinski fudbal.

Štrajkovi fudbalera u Južnoj Americi ni pre pedesetih nisu bili retkost. Fudbaleri su se bunili zbog odbijanja da se uvede profesionalizam, kao i loših uslova rada, često su bili izloženi navijačkom nasilju.

Recimo, u Urugvaju je izvesno Hoze Nasazi poveo štrajk 1939. godine, obećanja saveza su izneverena, pa je negde oko 1945. osnivanjem meksičke profesionalne lige, dogodio egzodus fudbalera iz Urugvaja i Meksika na severniji i platežniji deo kontinenta.

Ali, najveći izazov je bio pomenuti "El Dorado", odnosno obećana fudbalska zemlja, Kolumbija.

Priča je pomalo potresna, praktično inicijelna kapisla za Kolumbijce bilo je ubistvo Elisara Gajtana, lidera kolumbijske Liberalne partije. Ovaj advokat iz Bogote je bio viđen kao nada u zemlji ogrezloj u nasilju i korupciji. On je napustio svoju kancelariju kako bi ručao sa prijateljsme Plinijem Mendozom Neirom u hotelu "Kontinental", posle toga, istorija kaže, trebalo je da se susretne sa ambiciozni kubanskim advokatom i izbeglicom Fidelom Kastrom. Ubica je ispalio četiri metka u lidera opozicije. Usledio je novi talas nasilja, a brojka ubijenih u obračunima premašila je tokom četrdesetih 300 000.

Vlast se bojala građanskog rata i odlučila se za fudbal.

"Uspeli su da smisle plan po kome bi se narod odvratio od užasne svakodnevice fudbalom", zapisao je Giljermo Ruiz Bonilja čuveni kolumbijski istoričar.

Naime, klubovi su dobili novac kojim će privući igrače iz ostalih zemalja Južne Amerike. Situacija je bila takva u Argentini, da su od 1948. fudbaleri tri puta sazivali štrajk, uvek bi ih odobrovoljili obećanjima koja nisu ispunjavana. Na kraju je stvar završila na sudu, ni presuda nije bila zadovoljavajuća i sadržavala je minimalne ustupke sindikatu igrača.

I onda se dogodila liga, "El Dorado" u Kolumbiji.

Svemu je prethodio sukob kolumbijske lige i saveza, pa je FIFA suspendovala takmičenje kako bi zaštitila fudbalske organe u Bogoti. Samo, to je ostavilo odrešene ruke klubovima da dovode igrače koje hoće, pa je veliki novac ušao u igru. Naravno, u to vreme nije bilo ni Kopa Libertadores, ni ostalih kupova, pa ni straha od sankcija svetske fudbalske organizacije.

Tu na scenu stupa Milionarios.

Oni su povukli nogu, legendarni defanzivac Kaćo Aldabe, koji se proslavio u Kilmesu i Platenseu je stigao u klub iz Bogote kao igrač i menadžer. Kaćo je bio blizak prijatelj jednog od najboljih igrača na svetu tog vremena Pedernere koji je tih godina iz čuvene "La Makine", najboljeg napada planete (River Plata je u pitanju) prešao u Urakan. Aldabe se ukrcao u avion za Buenos Ajres sa 5000 dolara u kešu, u to vreme u pitanju je bio ogroman novac. Susreo se sa drugarom koji je zatražio 5000 plus mesečno 200 dolara plate. Aldabe je poslao telegram predsedniku Milionariosa, Senioru, stigao je odgovor: "Potpiši ugovor"

I tako i ne obavestivši Urakan (nisu mu mogli ništa), mitski Pedernera odlazi u Kolumbiju.

Svedoci tog vremena kažu da je odjeknulo kao bomba, Argentinci su sa visine gledali ostale nacije, pogotovo kada je fudbal u pitanju, pa je ovo bio strašan udarac. Pederneru su dočekali navijači na aerodromu, sledećeg dana njegov novi klub je igrao protiv Atletika iz Medeljina. Argentinac je bio nespreman da igra, ali se predstavio navijačima, stadion je bio krcat, 15 000 ljudi.Predsednik Milionariosa Senior je bio sjajan matematičar, od ulaznica je tog dana uzeo 17 000 dolara i zaradio tri puta više nego što će platiti Pederneri.

Ali, to je bio početak.

Alfredo Pedernera je bio predobar za saigrače, klasa iznad, pa je Senior i njemu dao novac i nalog da dovede još argentinskih zvezda. Vratio se u Bogotu sa dvojicom. I to Alfredom di Stefanom i Nestorom Rosijem. Naravno da je Milinarios osvojio titulu 1949. u finalu su tukli Deportivo Kali. Te sezone usvojen je čuveni plan "Pet i pleši", naime, pošto su bili jači od rivala, kako ih ne bi dalje ponižavali, prećutni dogovor je bio da ne daju više od pet golova. Pedernera je stvorio moćan tim, preuzeo od drugara Aldabea mesto trenera (nastavio je da igra) pa je klub iz Bogote osvojio od 1951. do 1953. tri titule prvaka.

Taj tim je bio jedan od najboljih na svetu, ali i najmoćniji u Južnoj Americi. Tukli su Urakan i River bivše Pedernerine ekipe, Bolivar, uzeli su skalp i moćnom bečkom Rapidu. Nezvanični svetski kup za klubove odigran je 1953, u Venecueli, Kolumbijci sz ga osvojili, a Milionarios je gostovao u Evropi, slavili su protiv Real Madrida sa 4:2. U toj utakmici Di Stefano je postao opsesija "Los Blankos". Posle velike bitke sa Barsom, Real ga je 1953. doveo, a "La Saeta Rubia", odnosno "Plava Strela" kako su ga zvali postaće jedan od najvećih fudbalera ikada. On je jedan od tri igrača koji su učestvovali u pet evropskih titula Madriđana u drugoj polovini pedesetih.

KEŠ je počeo 1955. ali Kopa Libertadores je kasnila pet godina, pa moćni "Milioneri" iz Bogote nisu imali priliku da vladaju zvanično Južnom Amerikom. Ne samo oni, već i ostali kolumbijski klubovi su profitirali od štrajkova u Argentini. Recimo, 1951. čak 133 Argentinca su nastupala u kolumbijskoj ligi. Pomenuti klub iz Bogote je dobio nadimak "Ballet Azul" odnosno "Plavi Balet" po bojama Argentine i načinu na koji su "Gaučosi" plesali fudbal.

Ali, ta 1951. u kojoj je Milionarios osvojio titulu uz 28 pobeda u 34 utakmice i sa prosekom većim od četiri gola je bila početak kralja za "El Dorado".

Jer liga je postigla dogovor sa FIFA, uz obećanje da će dozvoliti da se pomenuti igrači vrate u klubove iz kojih su došli u Kolumbiju, ili da za njih bude plaćeno obeštećenje. U Bogoti su zadržali Argentince kao i titule, ali uskoro se više nije isplatilo da ih zadržavaju jer je Kolumbija tonula u građanski rat. Malo po malo, družina se rasturila, a "Maestro" Pedernera se vratio među poslednjima, 1954. u Urakan. Pre toga je postignut pakt u Limi, gde je odlučeno da svi koji su ilegalno prešli u druge klubove moraju da se dogovore sa timovima iz kojih su otišli. 

"Milioneri" više nikada nisu bili tako veliki. Naime, ovaj klub je šezdesetih osvajao titule, a kasnije pao priično nisko. U uvodnom izdanju Kopa Libertadores 1960. igrali su polufinale, kasnije sedamdesetih ponovili taj uspeh, a poslednje vreme vredno pomena je ono iz osamdesetih kada su Karlos Estrada, Arnoldo Iguaran i Mario Vanemerak vodili klub do par titula i četvrtfinala elitnog Latino takmičenja.

Posle su usledili crni dani, klub je čekao titulu do 2012. Tada su konačno uspeli da posle penala protiv Independientea iz Medeljina slave, a golman Delgado je ušao u istoriju, ali i srca navijača jer je odbranio penal i vratio krunu u Bogotu. Tukli su pet godina kasnije i Santa Fe za još jednu krunu, to je jedna od dve u ovom veku,

Klub je slavio u domaćem kupu što im je obezbedilo izlazak u Sudamerikanu ove sezone. Oni su pet puta igrali u ovom takmičenju, 2007. i 2012. su stigli do polufinala, pre pet godina igrali četvrtfinale.

"Plavo-beli" u derbiju trećeg kola dočekuju opasnu Ameriku iz Mineira. Kolumbijci su fantastično startovali trijumfima protiv Penjarola u gostima, preslišali su Defensu i Hustisiju i pravi su hit u Sudamerikani. Gosti iz Belo Horizontea su razbili Penjarok, ali su poraženi u Argentini. Suočiće se sa velikim pritiskom na "El Kampinu" koji će biti krcat (preko 30 000 ljudi), ali bolje od konačnog ishoda je probati sa golovima.

Od ostalih mečeva, nameće se malo golova u sudaru Defense i Penjarola, drugom meču u pomenutoj grupi, dok Gvarani u Asunsionu neće izgubiti od ekvadorskog Elemeka koji mnogo bolje igra kod kuće.

Ako dobije bolivijski Bluming, Audaks Italijano iz Čilea bi trebalo da to učini bez primljenog gola. Nekada čedo italijanskih imigranata u La Floridi, jednom od predgrađa Santjaga, ovaj tim je danas čileansko-argentinska kombinacija. Hrabriji mogu da probaju tačan rezultat 1:0.