Gasperini vs Alonso – dablinski okršaj inovatora

Kada su im se voljom žreba ukrstili putevi u osmini finala Lige Evrope pretprošle sezone, mnogi u Atalanti i Bajer Leverkuzenu nisu ni slutili da će dve godine kasnije odigrati međusobni duel za naslov šampiona ovog takmičenja.

I dok se nemački klub može pohvaliti sa dva evropska finala, Atalanti je igranje u četvrtfinalima uglavnom bio krajnji domet. Jedini izuzetak u ne baš blistavoj evropskoj tradiciji „Boginje provincije“ bila je sezona 1987/88 kada su bili učesnici polufinala Kupa pobednika kupova gde su poraženi od belgijskog Mehelena.

Tek nešto više od dve godine od martovskih duela iz 2022. godine, Atalanta i Bajer Leverkuzen igraće ove srede u Dablinu veliko finale Lige Evrope sa početkom od 21 sat.

Prvi italijansko-nemački okršaj u finalima Lige Evrope doneće sudar dvojice trenera koji naizgled ne dele mnogo toga zajedničkog, ali kada malo dublje prodremo ispod površine videćemo da su im sličnosti mnogo veće nego razlike.

Mada dolaze iz različitih fudbalskih miljea, Đan Pjero Gasperini i Ćabi Alonso su treneri čije ime će zauzeti posebno mesto u istoriji klubova koje vode. Možda bi pretenciozno bilo reći da je predstojeće finale Lige Evrope isključivo njihova zasluga, ali retko ko se ne bi usaglasio da ova konstatacija nije daleko od istine.

Dovoljno je samo pogledati koje su mesto zauzimali Atalanta i Bajer pre dolaska ovih trenera pa će biti više nego jasno koliko se istorija klubova promenila njihovim ustoličenjem.

Gasperini je stigao u Bergamo leta 2016. godine nakon skromnog 13. mesta kada je „Boginju provincije“ vodio sadašnji trener slovenačke Gorice Edoardo Reja.

Osim fizičke sličnosti sa Gasperinijem, Reja nema ama baš ništa zajedničko sa sadašnjim trenerom Atalante koji ju je od (ispod)prosečnog italijanskog kluba načinio jednim od omiljenih evropskih timova.

Poznat po ofanzivnom stilu igre i besprekornoj disciplini tokom rada u Đenovi, Gasperini je brzo ušao u srca navijača Atalante kao omiljeni trener u istoriji kluba.

Sa njim na mestu šefa stručnog štaba „Boginja provincije“ je postala redovni učenik evropskih takmičenja sa stilom igre i fudbalerima čije majstorije su se vremenom uvukle pod kožu istinskim zaljubljenicima najvažnije sporedne stvari na svetu.

Gasperini je u Bergamu našao plodno tle za formacije 3-4-3/4-3-3 koje se zasnivaju na brzom protoku lopte, osvajanju poseda i velikom broju stvorenih šansi što Atalantu svrstava u sam vrh italijanskih ekipa po broju postignutih golova.

Kada utakmica zahteva nešto oprezniji pristup onda se dvojica bočnih ofanzivnih fudbalera spuštaju iza centralnog napadača, koji obično nije klasična već tzv. „lažna devetka“, čineći formaciju 3-4-2-1 ili 3-4-1-2.

Ovakav pristup je naišao na simpatije i van granica Italije pa je baš pod Gasperinijem Atalanta opravdala nadimak „Boginja provincije“, što je samo lepša strana medalje.

To što im je igra romantičarska, lišena defanzivne taktike i skronosti da se lepota podredi rezultatu, koštala ih je značajnijih uspeha. Gornja polovina tabele i redovno učešće u Evropi slaba su uteha za tri uzastopna izgubljena finala u italijanskom kupu.

Poslednje u nizu bilo je prošle srede protiv Juventusa u duelu na rimskom „Olimpiku“ koji je rešen golom Dušana Vlahovića u ranoj fazi utakmice.

Upravo je taj duel potvrdio pravilo da dopadljivost i lep fudbal često ne idu ruku pod ruku sa trofejima, a Gasperini je to osetio treći put u pola decenije.

U tom periodu dvaput ga je porazio Juventus, a jednom Lacio u borbi za trofej Kupa Italije, što je potisnulo brojna individualna priznanja koja je tokom godina u Bergamu zasluženo osvojio.

I dok je Gasperini već osmu sezonu bez trofeja u Atalanti, njegov suparnik u finalu Alonso je za mnogo manje vremena uspeo da pronađe modus vivendi lepog i korisnog.

Mladi stručnjak privodi kraju tek drugu sezonu u Leverkuzenu, a već je ušao u istoriju kao prvi trener koji je Bajeru doneo titulu šampiona Nemačke. Impozantan niz bez poraza, začinjen pobedom protiv Augzburga 2:1 na kraju sezone u Bundesligi, kao i napadački orjentisana igra „Farmaceuta“ prihvaćeni su oberučke od probirljive fudbalske javnosti.

Stil igre koji neguje Alonso u Bajeru umnogome liči na Gasperinijev budući da podrazumeva trojicu fudbalera u centralnom delu odbrane i to uglavnom u formaciji 3-4-2-1.

Alonso je poznat po asimetričnom korišćenju bočnih fudbalera. Kada jedan izađe visoko napred, drugi popunjava mesto četvrtog u odbrani i tako se neutrališe potencijalna opasnost po gol.

To zbunjuje protivnike i čini da fudbaleri Bajera na brz i lak način dođu do protivničkog šesnaesterca i kroz svega nekoliko dodavanja probiju i poslednji bedem odbrane.

Kao i Gasperini, Alonso je stigao u jako teškoj situaciji po Bajer čiji start prošle sezone je bio najgori u istoriji kluba još od 1979. godine kada su izborili plasman u Bundesligu.

Nakon nekoliko meseci premošćavanja i podizanja samopouzdanja utučenog tima, Alonso je vrlo brzo od Bajera napravio mašineriju koja ne pita za ime rivala i koja je uspela da posle više od decenije skine minhenski Bajern sa trona.