Genčler – "Kleš" i prestonička provincija

Ako ste  bili dobri iz geografije ili makar u pab kvizovima jasno je da nećete pasti na pitanju koji je glavni grad Turske. Ankara je od mesta od 300 000 ljudi u Anadoliji izrasla u grad od pet miliona, ali nikada u fudbalu nije uspela da parira istanbulskim velikanima. Grad je pod ocem nacije Kemalom Ataturkom dobio status prestonice, u stvarnosti to je mesto, poznato po zečjem krznu u stvari bilo najdalje odakle je mogao da komanduje revolucijom. Naslednici iako je Ankara ostala glavni grad nisu baš mnogo vodili računa o lokalnim klubovima, pa je tek prošle godine napravljen novi stadion, Genčlerbiligi i Ankaraguču dele „Erijaman“ koji je nazvan po jednom od gradskih distrikta. Do pre neku godinu igrali su na trošnom zdanju iz 1923. Te godine je osnovana Ataturkova Turska, te godine je rođen i klub.

Doslovno prevedeno, to znači „Mladost“ ili „Ujedinjena Mladost“, Genčler je nastao tako što se deo studenata pobunio zbog izbora lokalnog profesora u tim fakulteta i osnovao svoju ekipu.

Klub je oduvek važio za elitni, za njega navijaju, profesori, lekari, ali i došljaci u grad koji žele da se identifikuju sa zajednicom. Veliki broj studenata su pristalice crveno-crnih, a u klub sa ponosom ističu da je Tugaj Oždžeri, njihov vezista iz pedesetih postao turski ambasador pri NATO.

„Vetar Ankare“ kako ih još nazivaju su uvek bili progresivni, naklonjeni levici i socijalizmu, u današnjoj Turskoj se na to gleda sa podozrenjem. Ako vas nekada nanese put u Ankaru i u kvartovima oko stadiona čujete „Kleš“, to je omaž najpoznatijem stanovniku grada. Džo Stramer legendarni muzičar je rođen u Ankari, kao sin britanskog diplomate.

On je svojevremeno rekao da je grad formirao njegov levičarski buntovnički identitet.

Inače, kao i svi klubovi iz glavnih gradova, ni Genčler, ali ni ostali prestonički timovi poput Ankaragučua ili Osmanlisporta nisu posebno uspešni. To se tumači onom čuvenom stigmom da je sam grad izvor ponosa, da klubovi osim strasti nemaju nikakvo moranje. Doduše, teško biste uporedili Ankaru na bilo koji način sa Rimom, Parizom, Londonom koji zaista nisu prestonice fudbala, ali poenta je ista.

Kada govorimo o Genčleru, oni su zapravi izgubili prvo finale 1923. od jednog radničkog tima, a predsednik je užasnuto, prema legendi rekao, „Zar ćete pehar stvarno dati ovim prljavcima“. Jasno sada se to promenilo, ali oni i dalje sa visine gledaju na ostale, pogotovo Ankaraguču koji ima navijače iz nižih društvenih slojeva.

Genčlerbiligi je imao stabilnu posetu do pre nekoliko godina, kada su počeli da bojkotuju utakmice zbog Pasoliga, sistema koji kontroliše navijače por parolom iskorenjivanja huliganizma, a u stvari je namenjen kontrolisanju mase koju se režim plaši.

S obzirom na bojkot, neke mečeve pre par godina igrali su pred samo 1000 ljudi, ali čitava akcija nije uspela.

Najveći uspeh je napravio i najbolji tim koji su imali, na početku veka, osvojili su kup i redovno igrali u Evropi. Čak u kupu UEFA su stigli do četvrte runde gde ih je eliminisala 2004. godine moćna Valensija. Inače, u finalu kupa su 2001. godine u Kajzeriju nakon penala tukli Fenerbahče.

Pre neku godinu su ispali iz lige, ali se brzo vratili, prošli šampionat su završili 12. mestu, a ove godine im, zajedno sa rivalom Ankaragučuom predstoji borba za opstanak.