“Gubavci” koji pate za Mesijem…

 Rozario je provincija, doduše da tako nešto glasno konstatujete na ulicama pretukli bi vas, ali četiri i po sata vožne na severozapad od portena, što će reći Buenos Ajresa, nema se šta videti.

Do samog urbanog dela koji je mešavina kolonijalne arhitekture i nove gradnje, ponekad divlje, u većini slučajeva prošarane muralom ili samo posterom Lea Mesija, najpoznatijeg stanovnika u istoriji Rozarija i čoveka koji je simbol za Njuels Old Bojse, jedan od gradskih timova za koji nikada nije igrao profesionalni fudbal. I neće, pisali smo o tome, želja da se povuče u dresu "Lepri" neće se ostvariti, problem je bezbednost.

U gradu u kome je prvi put pre nešto više od dva veka podignuta argentinska zastava za njega bi bilo nemoguće da živi, delom i zbog pretnji koje dobija otac supruge Antonele Rokuco, vlasnik lanca supermarketa.

Ali, to su druge priče.

Pomenuti tim zovu "Lepre" ili možda bolje da kažemo "Gubavci" je su pre jednog veka igrali neki prijateljski meč za obolele od lepre. Sam klub nije imao neki veliki uspeh, njihovi veliki trenuci vezani su za "Klasiko Rozarino" sa Rozario Sentralom, a verovatno najveća generacija je ona iz druge polovine osamdesetih i početka devedesetih. Prema legendi Marselo Bijelsa koji je u fudbalu jedino igrao dobro glavom je, istorija će pokazati, glavu iskoristio na najbolji način kada je shvatio da kao igrač neće puno postići. Naime, on i njeg mentor Horhe Grifa su osamdesetih putovali po regionu tražeći talentovane klince kako bi napravili tim za veće stvari. Tako su nastali Abel Balbo, Nestor Sensini, "Tata" Martino koji je doduše dugo bio tu. On je postao simbol tima sa tri titule, 1988. 1990. i dve godine kasnije. Na klupi će biti "El Loko" Bijelsa. Stadion nosi njegovo ime, to nije mogao da spreči, kao recimo trening centar koji je izgrađen njegovim novcem, a čiji je tvorac bila njegova ćerka arhitekta. Jer, Bijelsa veruje u rad, ne u imena.

Ova prva titula je delo Hozea Hudike, ali su uz pomenute igrače, Roke Alfaro, Viktor Ramos, Serhio Almiron, bili takođe "Rozarini" u timu, taj snažan lokal-patriotski efekat je doveo do trijumfa. Druga titula je Bijelsina, drama poslednjeg dan, nisu dobili Fero Oeste, ali im je Velez učinio uslugu protiv Rivera i održao se pa je titula stigal u Rozario. Deo tog tima bio je Poketino, ali i Berizo, Tata Martino, Dario Franko i čuveni napadač Arijel Boldrini za koga se činilo da mu jedino Bijelsa veruje i na kraju se te sezone isplatilo. Naredna je usledila 1992. ali već sledeće godine, za klub je zaigrao Dijego Maradona. Mesi nije, ali "El Peluzo" jeste. U septembru će biti 30 godina od tog debija, odigrao je samo pet mečeva i bio potpuno neupotrebljiv. Otišao je na rehabilitaciju za onaj poslednji tango na američkom Mundijalu.

Englesko ime u nazivu kluba ne treba da vas čudi, oni su u Rozariju verni svojim korenima, Isak Njuel je sredinom 19. veka rođen na britanskom ostrvu, stigao je kao tinejdžer u novu zemlju, na movi kontinent, osnovao školu, tu je počeo da se igra i fudbal, novotarija iz Evrope. Isak je doneo i loptu i čuvena FA pravila, pa kada je klub osnovan, setili su se toga 1903. pa su "Njuelovi stari dečaci" ostali pod tim imenom do danas.

I u Rozariju ćete čuti priču da je njihova etika specijalna, da se drže tradicije, da je to način života. Ali, ovde navode primer Tate Martina koji je odbio da potpiše ugovor sa selekcijom Kolumbije, posle odličnih predstava Paragvaja na Mundijalu 2010. Jer, Njuels je bio u gotovo potpunom raspadu, vratio se Martino na klupu da pomogne bez nadoknade, vratili su se Gabrijel Hajnce posle dugo godina, Maksi Rodrigez i manje poznati Ignasio Skoho. Rezultat je umesto ispadanja bila titula, poslednja, pre desetak godina ispred Rivera. Taj tim ima mitski status, a Gabrijel Hajnce, još jedan ponosni sin Rozarija, danas je trener Bojsa.

U gradu uvek ističu da su jedini u Argentini koji je zavise od Buenos Ajresa i koji ih se ne plaše, uvek su spremni da pokažu zube. Jasno, to busanje u grudi malo znači na terenu, realnost je da nemaju novca, da prodaju klince, a teško da će se roditi novi Mesi u Malvinasu, sirotinjskom kvartu koji krase njegove slike.

Da se vratimo klubu. Zanimljiva je priča o grbu i bojama. Grb je praktično simbolizovana verzija oznake pomenute engleske škole koja je u četiri polja imala Merkurova Krila, simbol Božjeg glasnika, zatim lampu koja simboliše znanje, i zastave Argentine i Engleske.

Ali, zbog čega crveno-crno?

Pa crvena je bila zastava Ujedinjenog Kraljevstva, zavičaja Isaka Njuela, a crna, nemačka, njegove žene Ane Jokinsen.

Danas Njuelsi nisu ni blizu vrha, remi protiv Tukumana prošle nedelje ih je ostavio bez neke realne šanse da u poslednja dva meča sezone izbore kvalifikacije za Sudamerikanu. U stvari, sve to oko plasman je mnogo komplikovano, ali "Lepre" su i u prošlom prvenstvu bile u sredini.

Narednog vikenda će igrati protiv Boke koja je veliki favorit mada i sama ima lošu sezonu, ali se malo pribrala u ovim poslednjim kolima.

Od ostalih mečeva u Rozario stiže novi šampion River koji će biti opušten, pa ne bi bilo čudo da najveći rival "Lepri" Sentral dobije "Milionere".

Sudar San Lorenca i "Buba" iz Argentinos Juniorsa bi mogao da bude odlučen jednim golom, a Barakas Sentral neće imati popusta protiv Sarandija. Atletiko Tukuman je u odličnoj formi, neće izgubiti verovatno od Independientea, a u tom meču nemojte da tražite golove.

Kompletnu ponudu argentinskog šampionata pogledajte u kladionici AdmiralBet OVDE!