Inter priželjkuje reprizu iz 1964. godine!

 Mnogi stariji navijači Intera, ili oni koji su čuli priče smatraju ne godinu triplete već 1964. najvećim uspehom Intera. Naime, to je prvi KEŠ, prvi veliki trijumf Hererinog Grande Intera i meč koji su svi, pa možda i deo navijača "crno-plavih" očekivali da će ekipa izgubiti.

Jer, sa druge strane je bio Real, već petostruki evropski prvak, ekipa koja je bila na kraju pobedonosnog istorijskog ciklusa iz pedesetih, ali i dalje sa Di Stefano, Puškašom, Hentom i Migelom Munjozom na klupi. Te godine su već odbranili titulu, a na "Prateru" u Beču je trebalo da potvrde dominaciju.

Na putu do finala "Los Blankosi" su kod kuće uništavali rivale, Redžersu i Cirihu su dali po šest golova, Dinamu iz Bukurešta pet, Milanu četiri na "Šamartinu", i mada su mnogo slabije igrali van svog stadiona, gotovo niko nije davao šanse Interu. Hererin tim je te sezone stigao do baraža (jedinog u istoriji Serije A), bio optužen za doping, oduzeti su im bodovi, ređali su se skandali, a bilo je problema i unutar tima, na relaciji Mario Korso - Herera. Sjajni fudbaler veznog reda je bio lenj, majstor na lopti, nezainteresovan za igru u odbrani. Od početka, Argentinac je želeo da ga otera, ali Anđelo Morati, vlasnik Intera je odbijao da ispuni tu želju treneru koji je prethodne godine vratio titulu klub, prvu posle 1954. godine.

Na putu do Beča, i Srbija je, tačnije Beograd, videla Inter. Italijani su u polufinalu eliminisali Partizan u četvrtfinalu, sve je bilo jasno nakon prvog meča na stadionu JNA, Brazilac Žair i Sandro Macola su bili strelci za prvaka Italije. Pre toga je Inter posle velike bitke, minimalnom pobedom u revanšu (u Liverpulu je završeno bez golova) izbacio Everton, neizbežni Žair je pogodio mrežu. Imali su mnogo sreće u Engleskoj, pa sada to mnogi nadajući se ponavljanju istorije porede sa ovogodišnjom utakmicom protiv Portoa na "Dragau" kada je Fortuna sačuvala Simonea Inzagija i njegov tim. U osmini finala je pao Monako, kako rekosmo u četvrfinalu Partizan, u polufinalu su eliminisali Dortmund. U Nemačkoj su gubili ali je Korso doneo 2:2. U revanšu na krcatom San Siru Macola i Žair su doneli trijumf i plasman u finale.

To finale je bilo čudno. Pre svega, tokom meča se videlo da je Real nervozniji. Plašili su se zemljaka Luisa Suareza u to vreme verovatno najboljeg igrača Evrope, bivšeg fudbalera Barselone, koji je osvojio te godine i evropsku titulu sa Španijom.

Tokom meča "Prater" je video svađu trenera Munjoza sa Di Stefanom koji je otišao tog leta. Problem je bio što je Argentinac želeo da Isidro čuva Korsa koga je smatrao za mozak tima, dok je trener verovao da se mora sprečiti Suarez. Na kraju Mario Korso je rasturio Real u tom meču. Čovek za koga su pisali da ima jednu nogu, levu, ali da ona pripada Bogu je preživeo i Hereru i ostao u Interu punih 15 godina. Imao je veliku zadnjicu, poslednje što biste pomislili je da je sportista. Ali, kako je pisao legendarni Berseli, "Korso je najviše levo od svih Italijana, aludirajući na njegovu veštinu levom nogom". Pričalo se da ne želi da igra kada je kiša, da uvek stoji na strani terena na kojoj je senka jer mu smeta Sunce. On bi se zaista isključivao veliki deo igre, ne bi ga bilo po 20 minuta nigde. "Sakrije se u travu" komentarisao je novinar Alberto Krespi. Ali, onda usledi trenutak magije, asistencija, slobodnjak, pas koji spoji napadača sa golom. Đani Brera je napisao da mu je desna noga "štaka"" i da je koristi jedino kada treba da se popne u tramvaj. Ali, njegov "suvi list" je bio najbolji na svetu.

"Kad je Korso hteo da igra, uvek bismo pobedili", izjavio je jednom saigrač Karlo Tanjin.

Na treningu Korso je stajao, šetao se, nervirao Hereru.

Delovao je sporo, ali nije bio, pomenuti Berseli je jednom ispravno primetio da je stadion ostajao bez daha kada primi loptu jer su znali da mogu da se dese neverovatne stvari.

Korsu se te večeri igralo u Beču na najvećoj sceni. Vezivao je Real u čvor, Macola je dao dva, Milani jedan gol, bilo je 3:1 za Inter što je tada ocenjivano kao čudo. Sandro Macola je sa sebe skinuo senku slavnog oca Valentina. I on je kao i Faketi debitovao u onom meču kada je Juventus napunio Interove klince jer je Herera odbio da posle odluke saveza kojim je upravljao Umberto Anjeli u ponovljenom meču da izvede prvi tim. To je bilo tri godine pre nego što je potopio Real, tada nije imao ni 22 godine.

Inter je zaigrao na njegovu karijeru, prethodnog leta pustivši strašnog Argentinca Maskija u Fiorentinu. Sandrino se odužio sa dva gola, a više od njih pamti da mu je Puškaš na kraju utakmice rekao: "Kao da ponovo vidim Valentina".

Valentino Macola je bio kapiten Grande Torina i poginuo je 1949. u tragediji na brdu Supega iznad Torina. Ekipa se vraćala sa prijateljskog meča protiv Benfike koji je sam Macola i organizovao. Naime, on se dogovorio sa kapitenom Benfike Fereirom da ovaj odigra oproštajni meč protiv "Bikova" i da novac prosledi u humanitarne svrhe.

Sandrino je zapamtio sahranu kojoj je prisustvovao kao klinac i hodočašće navijača Torina na ukleto brdo. On je posle razvoda roditelja živeo sa Valentinom. Posle tragedije preselio se kod majke u Milano i tamo početo karijeru u Interu.

Inter je inače odbranio titulu prvaka Evrope naredne godine, u finalu su savladali Benfiku, ali su za razliku od pomenutog meča sa Realom, tada bili favorit...

Hoće li se istorija ponoviti u Istanbulu?

Kompletnu ponudu za finale LŠ u AdmiralBet kladionici pogledajte OVDE!