Irska i Engleska – „800 godina“ se ne leči fudbalom

Suviše komplikovana stvarnost teži jednostavnosti. Poput uvreženog mišljenja da je Srbija pod Turcima bila pet vekova, tako i u Republici Irskoj postoji čuveno predanje o 800 godina britanske vlasti nad ovim ostrvom.

Sve je počelo još u 12. veku kada je izvršena Anglo-Normanska invazija na Irsku. Normani su prethodno osvojili Englesku, a među novom vladajućom elitom stvoren je animozitet prema irskim susedima koje su doživljavali kao varvare.

Irska je u to vreme bila sačinjena od nekoliko kraljevstva koji su odgovarali vrhovnom suverenu, pa je od novih engleskih vladara označena kao realna opasnost i zemlja utočišta za neprijatelje Normana.

Od pada pod britanski uticaj do konačnog oslobođenja u 20. veku generacije Iraca vaspitane su na mitu o 800 godina pokoravanja Engleskoj.

U akademskim krugovima u Irskoj može se čuti rečenica da Engleska čini veliki deo irske istorije, dok Irska predstavlja tek delić engleske povesti. Ova tvrdnja se savršeno može primeniti na fudbal, jer u bogatoj istoriji reprezentacije Engleske suparnici iz Irske zauzimaju tek neznatan deo, dok se svaki meč protiv „Gordog Albiona“ u Dablinu posmatra iz vizure starog rivalstva.

U tom pogledu Irci se ne razlikuju mnogo od Škota, koji Englezima predstavljaju daleko ljuće rivale, ali je polazna osnova ista. Sa jedne strane stoji moćna imperijalistička sila, dok je sa druge ponosni narod kojeg je tubulentna istorija načinila prkosnim.

Iako je zahvaljujući nizu faktora svaki međusobni duel Engleza i Iraca bio ilustrativan na svoj način, bez premca najvažniji je bio onaj sa Evropskog prvenstva u Nemačkoj 1988. godine.

Te godine Irci su debitovali na velikim takmičenjima, a sudbina je htela da baš prvi meč grupne faze odigraju protiv Engleza. Bilo je to 12. juna u Štutgartu, a atmosferu je još pre početka meča rasplamsao fizioterapet Iraca Mik Brin pošto se okrenuo ka sunarodnicima na tribinama i glasno najavio pobedu.

Na realizaciju njegovih proročkih reči nije se čekalo dugo pošto je tadašnji prvotimac Liverpula Rej Hauton u ranoj fazi meča savladao glavom Pitera Šiltona za veliko slavlje Iraca i pobedu od 1:0.

Bio je to trenutak najvećeg ponosa jednog od najmlađih članica UEFA i sastava koji će u nadolazećem periodu iznedriti mnoga značajna imena engleskog fudbala.

Šilton je u neverici posmatrao slavlje irskih fudbalera, dok je atmosfera na tribinama „Nekerstadiona“ više ličila na brazilski karneval nego li na utakmicu u najvećem gradu Baden-Virtemberga.

Možda je Sent Patrik dan koji najviše asocira na Irsku, ali je taj 12. jun bez sumnje datum koji i danas izaziva naročito zadovoljstvo kod ljubitelja fudbala u ovoj zemlji. Mada su remijem protiv SSSR-a i porazom od Holandije eliminisani još u grupnoj fazi, Irci i danas boravak na kontinentalnom šampionatu u Nemačkoj pamte po lepom.

Englezi su stigli na EURO nakon četvrtfinala Mundijala u Meksiku 1986. godine, željni da se pokažu nakon propuštenog prvenstva Evrope u Francuskoj. U letnjim danima pred prvi meč protiv Irske u engleskim medijima je provejavao arogantni stav prema Ircima, što je dalo poseban motiv izabranicima Džeka Čarltona da se prikažu u što boljem svetlu.

Da su sudbine naroda isprepletene svedoči i ispovest nekadašnjeg kapitena irske reprezentacije Endija Tauzenda, koji je otkrio da je te 1988. godine navijao za Englesku.

„Ukrao sam bicikl i morao sam da se vozim pet milja ne bi li pronašao bar u kojem bih pogledao utakmicu“, rekao je nekadašnji saigrač Sava Miloševića iz Aston Vile.

Sudbina je htela da samo dve godine posle okršaja u Nemačkoj upravo Tauzend bude akter englesko-irskog duela na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine.

Meč je završen rezultatom 1:1, a primer ovog fudbalera uklapao se u pogrdni žargon Engleza koji su pojedine Irce nazivali „Plastic Paddy“. To je bilo usmereno na sve osobe koji nisu rođeni u Irskoj, ali usvajanju identitet i osobenost ove zemlje.

Dve reprezentacije su se srele u kvalifikacionoj grupi za Evropsko prvenstvo 1992. godine. Oba meča završena su 1:1, a naročito je ilustrativan bio duel s proleća 1991. godine na „Vembliju“ kada su se sa tribina najvećeg engleskog stadiona čuli povici „Judo“ na račun irskog selektora Džeka Čarltona.

Legendarni defanzivac Lidsa se na te povike okrenuo ka klupi i ljutito progovorio:

„Osvojio sam Svetsko prvenstvo za ovu zemlju“, što dovoljno potvrđuje koliko je prozaična granica između poštovanja i poniženja.

I dok su svi prethodni dueli mogli da se protumače kroz prizmu rivalstva koje poznaje granice, prijateljski meč iz februara 1995. godine ušao je u istoriju kao ubedljivo najmračnija sportska epizoda između Engleza i Iraca.

Englezi su čak i za njihove standarde došli prilično naoštreni u Dablin, a već od starta prijateljske utakmice sa tribina gostujućih navijača čuli su se nacistički povici i uvrede na računa Iraca.

Nakon vodećeg gola domaćina u 27. minutu usledila je zapanjujuća reakcija engleskih navijača. Oni su počeli da ubacuju raznolike predmete na teren od kojih je jedan raskrvario glavu jednog od fotografa na utakmici.

Najbolji odraz agonije toga dana je slika uplakanog dečaka sa irskim šalom koji stoji u trenucima kada se oko njega zbiva nered.

Obojica selektora Čarlton i Teri Venabls osudili su izgrede sa tribina čija je posledica bilo desetine povređenih i čak 40 uhapšenih vinovnika najmračnije epizode u okršajima englesko-irskih duela.

Bilo je to u godini uoči organizovanja prvenstva Evrope u Engleskoj, a u to vreme postojali su nagoveštaji da joj se oduzme domaćinstvo tako velikog turnira.

Iako su postojali nagoveštaji da će se prekinuti meč ponoviti, ništa od toga nije bilo jer je procenjeno da bezbednosni uslovi nisu na dovoljnom nivou kako bi se stekle garancije za odigravanje susreta.

Prvi naredni meč reprezentacije su odigrale tek na proleće 2013. godine kada su krajem maja bili akteri prijateljske utakmice na „Vembliju“, završene bez golova.

Poslednji susret odigran je na istom stadionu s jeseni 2020. godine. Englezi su rutinski slavili sa 3:0, a čitava atmosfera oko tog susreta prošla je u zapaljivoj atmosferi zbog Deklana Rajsa i Džeka Griliša koji su uprkos irskim korenima rešili da nastupaju za selekciju sa grbom tri lava.

Ova epizoda samo još više je produbila zategnute odnose među narodima koji očigledno nikada neće pronaći održiv model međusobnog uvažavanja, jer geografska bliskost i „800 godina“ teško da mogu da nestanu preko noći.

Prvi zvanični susret u ovom veku reprezentacije će odigrati u subotu od 18 sati na „Aviva stadionu“ u Dablinu. Utakmica će biti upriličena na startu B Lige nacije i za Engleze dolazi kao prva nakon poraza od Španije u finalu Evropskog prvenstva u Berlinu sredinom jula.

Englezi su u međuvremenu ostali bez selektora nakon ostavke Gereta Sautgejta, a vršilac dužnosti do daljeg biće nekadašnji reprezentativac Irske Li Karsli.

Irci još od osmine finala Evropskog prvenstva 2016. godine ne mogu da se pomere sa „mrtve tačke“, a dolazak Engleza biće im prilika da okušaju svoje sposobnosti. Kvalitet je na strani gostiju, ali verujemo da neće biti mnogo golova.