Jedne kišne večeri u Stouku...

Kad se kaže da „Mesi“ ne bi mogao da igra u „kišno subotnje veče u Stouku“, slika govori za sebe. U vreme Tonija Pjulisa gledali smo neku vrstu antifudbala koji je donosio rezultate.

Sve je nekako bilo sinhronizovano, krupni grubi igrači, pomalo divlja, bučna publika, blatnjavi crveno-beli dresovi, Premijer liga kakva je nekada bila. Imali su taj mentalitet da prežive u eliti, pragmatizam pre svega, ma koliko bio ružan taj fudbal on je donosio rezultate.

„Grnčari“ su bili deset godina u PL, nekako neodvojiv deo, ali kada su krenuli drugim putem brzo su zalutali. Počeli su da troše nemoguće sume na igrače, odustali i od politike i od identiteta kluba, pa je odbrana koja je bila sinonim za granit na kraju, pre dve sezone bila najgora u ligi.

Krivac?

Pa, mnogi će uprti prstom u Marka Hjuza. Rasturio je tim koji je u napadu živeo od mašte Marka Arnautovića, prodao veterane poput Voltersa i Glena Vilana, otišao je i Hozelu, Krkić i Munijesa, nije bilo mesta ni za Imbulu koji je svojevremeno bio najskuplje pojačanje u istoriji kluba.

Usledile su panične kupovine, Čupo-Moting, doveli su Vimera, Austrijanca za više od 20 miliona evra, za tu sumu sigurno su mogli da nađu boljeg igrača. Usledila je aukcija sa Palasom za Indija Martinsa, dobili su se, bolje da nisu. Na pozajmicu su stigli Hese i Kurt Zuma, nekako je taj tim bio skupljan poslednjih dana sa koca i konopca.

Ipak, sve su iznenadili kada je Hese dao gol za pobedu protiv Arsenala, problem je što je to bio njegov jedini gol u sezoni. Igrali su nerešeno protiv Junajteda, mnogi su verovali da će Potersi biti tvrd orah kao i uvek. Kako su se samo varali, Čelsi im je dao četiri, Siti sedam, Totenhem pet, Liverpul tri gola, sve se raspalo tokom jeseni.

Za mnoge sve je počelo u januaru 2016. Kkada su sanjali put na Vembli i pokušaj da stignu do trofeja, prvi put za 40 godina. U pitanju je bio Liga kup, izgubili su prvi meč od Liverpula, ali su kod kuće dobili sa 1:0 ispromašivali se i na kraju ispali sa penala.

Bio je to strašan tim sa Krkićem, Arnautovićem i Šaćirijem, ali kada je kupljen Berahinjo to je bio promašaj, nije dao nijedan gol, a pokazalo se da su problemi koje je imao u VBA nisu bili slučajni.

Mnogi kažu da je posle dolaska Hjuza i kada se videlo da ne ide, klub zakasnio sa smenom. Naime, on je probao da nametne svoj fudbal, lutao je, nije imao ideje, odbrana je bila bušna, a tim bez kohezije, u Stouku je uvek sve počinjalo zidom u poslednjoj liniji. Pričalo se da je disciplina loša za razliku od vremena pod Pjulisom, jednostavno Stouk nije bio spreman za drugačiji pristup.

Posle je sve bilo noćna mora, završili su šampionat kao 16. Čempionšip nije mesto na kome vam visina plate garantuje da ćete igrati glavnu ulogu, smenjen je Geri Rovet, Nejtan Džons je završio sezonu. Prošle godine su se popeli jedno mesto, ali su od treće lige bili udaljeni samo osam bodova. Jasno, njihov krug slave je završen, nadaju se da neće dve decenije čekati na elitu, prošle godine su promenili tri trenera, Majkl O’Nil je i dalje na klupi, „Grnčarima“ ide bolje u gornjem su domu, Vouks i Ins su sjajan tandem, ali niko ih ne vidi ipak ponovo u PL, dosta su promenili tim, oslobodili se skupih igrača.

A opet ko zna, možda Mesi sledeće godine ipak bude igrao neke kišne večeri u Stouku...