Jokanove neispričane priče iz Engleske - O izgubljenoj tituli, velikom Desaiju i kulturološkom šoku...

Proslavljeni srpski trener Slaviša Jokanović prisetio se zanimljivih detalja iz svoje igračke i trenerske karijere u Engleskoj.

Za sajt Engleski fudbal, Jokanović je otkrio brojne zanimljivosti o kulturološkom šoku kada je praktično kao veteran otišao u Čelsi. 

"Tim detaljima moje karijere sam se služio vrlo često sa nekim mladim igračima kao trener. Kuriozitet svega toga je bilo da su oni napravili transfer kada sam imao 32 i po godine. Prvi put ulazim u Englesku u tim godinama i to je bilo mnogo neobično. Povredio se Roberto Di Mateo i onda su oni tražili neku zamenu. Ja sam došao u nekom oktobru u Englesku. Vrlo često sam zato govorio da se niko ne predaje i da je sve moguće. Samo je potrebno da si zdrav u glavi i da cepaš i da guraš. Sad u taj Čelsi idu neki dečaci od 16 i 17 godina, što je moguće u ovo moderno vreme, u moje nije bilo. Ali bilo je moguće da dođeš u takav klub sa 32 i po godine. Čelsi je tada bio pobednik poslednjeg ili jednog od poslednjih Kupa kupova. Uvek je bio popularan. U to vreme je Ken Bejts bio gazda. Tu je dolazilo dosta igrača poput Gulita, Vijalija, Zole… Imali su povezanost sa italijanskim fudbalom. Bio je tu Klaudio Ranijeri u tom momentu, a mene je poznavao iz Španije. Tu su bili Desai, Lebef, Lampard, Teri se vratio sa pozajmice. Kao i svaka svlačionica, bilo je mnogo poznatih imena. Denis Vajs je bio kapiten. Mislim da sam i ja bio u postavi bez Engleza, nisam siguran, znam da smo izveli jedne godine startnih 11 bez Engleza", prisetio se Jokanović. 

On kaže da je odlazak u Englesku bio prilika koju nije mogao da propusti.

"Za mene je to bio kulturološki šok. Nikad nisam bio u Engleskoj pre toga. Pojavila se neka prilika i iskoristio sam da odem u Premijer ligu. Posle tog evropskog trofeja, bili smo predodređeni da igramo Ligu šampiona, ali nismo uspeli. Bili smo dve godine u Kupu UEFA. Kada sam ja došao prve godine, već smo ispali, a i sledeće godine smo ispali brzo. Poslednje godine smo opet igrali Kup UEFA, a meni je tad već istekao ugovor", rekao je Jokanović. 

Posebno je zanimljiva priča o Marselu Desaiju, koji je takođe došao kao veteran i svetski prvak iz 1998. godine.

"Desai je mnogo dobro igrao derbije i velike utakmice. Imao je mnogo trofeja iza sebe. Sećam se kad smo izgubili finale FA kupa u Kardifu od Arsenala. Mario Stanić i ja ulazimo u svlačionicu, Desai pred plač. Šta je Marsel, šta je bilo? Kaže ’Ovo mi je bila poslednja prilika da osvojim trofej i nisam uspeo.’ Mario i ja se mislimo, osvojio sve što se može osvojiti i on sad u suzama", ispričao je Jokanović.

Kapiten te ekipe bio je poznati "tabadžija" Denis Vajs.

"Bila je priča kako on samo bije… On je tehnički bio mnogo dobar igrač naviknut na taj fudbal. Prvih pet minuta nekog ’očetka’ i onda nastavi da igra. Sledeće godine otišao u Lester i sećam se to mu je bio stil. Nekog nagazi na početku da obeleži teritoriju. Sećam se, sledeće godine ja mu prvi naletim. Mislim se dobro Denise, u redu je, znamo se, nemoj da mi otkineš nogu", kroz smeh se prisetio Jokanović.

Kasnije kada je 2014. godine ponovo došao u Englesku, kao menadžer Votforda, već je znao šta ga čeka.

"Prvo, za mene je bio kulturološki šok kada sam došao u Čelsi. Ja sam igrao neki drugi fudbal u Španiji mnogo godina. Trebalo mi je vremena da se adaptiram na život i na fudbal. Međutim, kada sam došao 2014. to iskustvo iz Čelsija mi je pomoglo puno. Znam gde sam, znam otprilike kako ovo funkcioniše. To je za mene bila prilika jer ja nisam mislio da ću imati šansu da se vratim u Englesku. Bio sam četvrti trener nakon 10 kola, ali bila je to dobra ekipa. Nisam razmišljao o smenjivanju. Smenjuju i dan danas, to je njihov stil", kaže Jokan.

Najteži za saradnju bio je Troj Dini, legendarni napadač i kapiten Votforda.

"On se generalno nije slagao ni sa kim. Bio sam ja njima senzacija – ko je sad ovaj sa dosta lošim engleskim. Bio je jedan momenat kada mi je gazda dozvolio da se malo rasčitisti svlačionica. Posle četvrtog poraza sam ga pitao da mi da novi ugovor ili da očistim svlačionicu. Posle toga je ta grupa igrača sve malo ozbiljnije shvatila. Troj Dini je neko ko je imao veliki uticaj u svlačionici. Kada sam ja došao on je imao neke svoje privatne i poslovne stvari i u jednom momentu je našao stabilnost i pogurao tim ka pravo cilju. Ja radim svoj posao, on svoj. Vrlo često se igrači ne slažu sa nekim stvarima, ali moraju da te prate. On nije bio tip koji bi te ’probušio’, ali je nezgodno kada je kontra tebe. Bio je vrlo bitan igrač u ekipi", istakao je Jokanović.

Votford je pod vođstvom srpskog stratega završio drugi, obezbedio Premijer lige, ali titulu
Čempionšipa je ispustio u poslednjem kolu u nadoknadi protiv Šefild Venzdeja.

"Glavni cilj je bio samo plasman u Premijer ligu. Mi smo u izgubili titulu već na prekidu pre gola. Navijači su sa tribina skočili na liniju i na nekom prekidu je ušla publika, pa su ih onda vratili. Sećam se, bio je neki centaršut koji je prešao na drugu stranu, oni su posle vratili… To je bio neki faul, polufaul, pa sam i ja prigovarao sudijama. Međutim, bilo je to veliko slavlje jer se vraćaš u Premijer ligu. Meni je bilo neverovatno krivo. Možda sam i ja mogao da promenim nešto ranije, neke stvari. Nismo se mi nikad branili da se nabijemo pozadi. Primili smo gol iz prekida, nije na neku kontru, ali mi je bilo mnogo krivo što smo primili taj gol. Bitno je da si u Premijer ligi, ali meni je taj gol baš teško pao", zaključio je Jokanović.