Junajted i Sautempton – Le Tisije, sivi dresovi i "Slepi Venecijanac"

Mnogo je sećanja na velike mečeve Junajteda i Sautemptona, ali pomenućemo dva koja su u velikoj meri ostala gotovo u sećanju svih na Ostrvu. Naime, oni stariji, mada teško i oni jer je engleska liga bila egzotika sredinom osamdesetih se sećaju kako je Aleks Ferguson stigao na klupu.

Naime, Ron Atkinson je prilično neočekivano izgubio posao, tada su klubovi u Engleskoj imali mnogo više strpljenja nego u ovom veku.

Atkinson je na klupi „Đavola“ bio od 1981. Proveo je pet godina na „Old Trafordu“. Veliki Ron ili „Tenk“ kako su ga nazivali u nižim ligama kao igrača je sa Junajtedom osvojio dva kupa, 1983. i dve godine kasnije. Te 1984-85 je njegov tim dobio prvih deset utakmica u sezoni, pričalo se o tituli, ali su kasnije pali i završili kao čevrti. Ipak, kup je bio dovoljna nagrada za navijače.

A onda su se stvari okrenule.

Naime, posle 11 utakmica Mančester Junajted je bio u zoni ispadanja. Oni su delovali loše, a poraz koji je prelio čašu bilo je ispadanje početkom novembra od Sautemptona u Liga kupu. Taj meč ostaće zapamćen po golu mladog Le Tisijea koji će postati velika zvezda „Sejntsa“, ali i činjenici da je Atkinson tog novembarskog dana postao trener Mančester Junajteda koji je najbrže smenjen u jednoj sezoni još od Drugog Svetskog Rata.

Bio je veoma razočaran, klub je reagovao, navijači su dočekali sa nepoverenjem Aleksa Fergusona iako je napravio veliki rezultat u Evropi sa Aberdinom. Postoji neka priča da je Martin Edvards tada predsednik Junajteda zamerio Atkinsonu što je bio u Meksiku na Mundijalu umesto u klubu. U Meksiku je bio i Ser Aleks koji je vodio Škote. Inače, novinar Endi Miten se seća kao klinac smene Atkinsona, profesori su prekidali časove, neverica je vladala u Mančesteru jer je Big Ron bio popularan, završio je četvrti godinu dana pre, što je bio najbolji plasman kluba od Bezbijevog vremena. Ali, taj poraz od Sautemptona mu je izmakao klupu, a ono što je usledilo ni najveći optimisti nisu mogli da očekuju.

Ali, i za Ser Aleksa je vezana čuvena epizoda sa Sautemptonom, desetak godina kasnije i ponovo je jedan od aktera bio Mat Le Tisije.

Naime, moćni „Đavoli“ su stigli na „Del“ i to posle 11 pobeda u 12 mečeva čime su pretekli Kigenov Njukasl na čelu tabele. Bio je april 1996. i jasno domaćin je igrao u crveno-belim dresovima, pa su se gosti odlučili za sive. Ono što se desilo na poluvremenu ulazi u fudbalsku legendu.

Naime, „Sveci“ su ih rasturili u prvom delu, Ken Monku, Nil Šiperli i Le Tisije su doveli domaćina u vođstvo od 3:0. Ferguson je uključio „fen“ u svlačionici, ali je najveći problem bila boja dresa.

Naime, on je smatrao da je siva boja u stvari bila problem, da igrači nisu dobro videli jedni druge i da je to najveći razlog za tri primljena gola. Po njemu, sunce koje je tog dana sijalo na jugu, učinilo je problem još većim. Li Šarp kaže da igrači nisu osetili da to smeta, ali ih je menadžer naterao da promene dresove u rezervnu plavo-belu garnituru.

Publika je bila šokirana, gosti u drugim dresovima, jesu se popravili, Rajan Gigs je dao gol, ali pobeda Sautempton nije dovedena u pitanje.

„Ne vole sivo, nije to sujeverje, osim što ne vide, igrači ne uspevaju da prepoznaju jedan drugog po dresu. To je delić sekunde, smetalo nam je“, rekao je pred zbunjenim novinarima Ser Aleks.

On je podsetio da je Junajted 26 godina bio bez titule, ali da je zadržao crvene dresove i da to nije sujeverje. Izjavio je da klub više nikada neće igrati u sivom i to obećanje održao. Kažnjen je 10 000 funti, tačnije klub je morao da plati globu zbog menjanja dresova u poluvremenu.

Mat Le Tisije je govorio da je to najgore opravdanje koje je čuo, da Junajtedu tog popodneva ne bi pomoglo ni da je nosio oklop, a da su dali počasni gol u nadoknadi. Legendarni fudbaler je čak rekao da nije primetio pre kraja meča da je rival promenio boju dresa.

Inače, poraz nije koštao Mančester Junajted, istina da su dali Njukaslu nadu, „Svrake“ su se približile na tri boda od rivala, ali je Fergijev tim dobio tri poslednje utakmice u sezoni i osvojio titulu.

I treći meč je vezan za Le Tisijea, ali i Masima Taibija, ili „Slepog Venecijanca“ kako su ga prozvali nakon tog meča. Završilo je 2:2, a gosti su došli u vođstvo pogotkom Letonca Paharsa. Već do poluvremena je bilo 2:1 za moćni Junajted koji je u tom trenutku bio vlasnik triple krune nakon najbolje sezone u istoriji kluba. A onda pakao, Le Tisije je šutirao gore nego obično, a lopta je uz šok na tribinama prošla „kroz“ Taibija i završila u mreži. I još jednom je Jork pogodio mrežu Pola Džonsa, i činilo se da greške italijanskog golmana neće imati uticaja na rezultat, no Le Tisije, koji je ušao na poluvremenu je iskoristio centaršut Paharsa i postavio konačnih 3:3.

Taibi je branio i sledeće nedelje i to je bio kraj. Naime on je bio među stativama protiv Čelsija kada je posle 29 mečeva (računajući i prethodnu sezonu) Junajted poražen. Italijan je primio pet golova, a napravio je grešku posle, verovali ili ne, 27 sekundi, kada ga je Gus Pojet savladao. Bio je to uvod u užasni poraz „Đavola“. Taibi je 15-tak godina kasnije, iako je branio za Ređinu, Atalantu, Torino i Ascoli (povukao se blizu četrdesete rekao da nikada nije bio isti posle popodneva protiv Sautemptona). Samo četiri puta je ukupno branio za Mančester Junajted, trebalo je da bude naslednik Šmajhela, a završio je kao, prema nekim anketama, najgori golman u istoriji kluba.