Kad su Sevilja i Betis ispadali iz lige…

Pisali smo dosta puta o derbiju Andaluziju, u navijačkom smislu sudar Sevilje i Betisa je sigurno najvatreniji u Španiji, a grad je podeljen. Često je jedini smisao zadirkivanje, neki put te šale i preteraju, nije neuobičajeno da neko završi krvavog nosa. Najgora situacija je bila devedesetih i u prvoj deceniji našeg veka, tada su i predsednici Luiz Lopera i Del Nido podgrevali vatru i čak se potukli u loži stadiona "Zelenih", a 2007. je i Huande Ramos (ima mitski status, sa njim je Sevilja osvojila Kup UEFA 2006. godine) dobio flašu u glavu.

Ali, to znate, bile su to godine pune mržnje, godine u kojima nas je i napustio sin Sevilje (tata mu je igrao za Betis, zanimljivo) Antonio Puerta, rana od koje se grad nikada neće oporaviti.

No, vratićemo se na kraj prošlog veka, sezona 99-2000, koja je verovatno bila jedna od najluđih u istoriji španske lige. Te godine prvak je bio Deportivo, ispred Barse, čak nije bilo ni tesno. Sada zaboravljena Saragosa je bila četrta, Real tek peti, ali su se "utešili" Ligom šampiona.

Atletiko iz Madrida je, samo nekoliko godina posle titule ispao iz lige (prvi put u gotovo 70 godina).

Ali, to je bila najtužnija sezona u istoriji seviljskog fudbala, i "Rohiblankosi" i "Betikosi" su ispali iz lige. Za Sevilju to možda nije bilo čudno, klub je bio u velikoj finansijskoj krizi, besnele su borbe u upravi, u prvih 14 mečeva jedino su dobili derbi sa Betisom. Sezonu su završili sa samo četiri pobede, smenili trenera Markosa Alonsa, drugi "Seviljano" u februaru je završio 1:1, lokalni mediji su pisali da su oba tima poražena.

E, za Betis je bilo nestvarno. Jer, leto pre toga, Lopera za svetski rekord kupuje Denilsona. Ovaj mutni predsednik koji se obogatio na nekretnimama u Andaluziji je završio tamo pre nekih 15-tak godina u zatvoru, stalno se hvalio novcem, ulaganjima. 

"Imam duboke džepove", pričao je stalno, sada navijači Betisa će vam danas reći, "šteta što su mu ruke bile kratke". On tih godina jeste ulagao, ali je posle Lorenca Sere Ferera menjao trenere kao čarape. Poznat kao smutljivac, diktator, čovek koji često priča neistine, on je ušao u legendu.

Jedna od smešnijih situacija je kada je upao na Božićnu proslavu igrača, koja je prethodno od večere prerasla u žurku od 200 ljudi. Mlađani Hoakin koji će kasnije postati legenda "zelenog" dela Sevilje se skamenio, Denilson probao da pobegne kroz prozor, neki su se krili iza zavesa. Svi su kažnjeni, navijači su stali na stranu predsednika, on je prvo novčano kaznio ekipu, uz obećanje da će sačuvati novac ako pobede Sevilju (nisu uspeli). 

No, da se vratimo na tu sezonu na kraju veka. Betis je krajem januara smenio Karlosa Griguola i doveo zvučno ime, Hidinka. Kada ni ta terapija nije dala rezultat, početkom maja je nekadašnji reprezentativac Jugoslavije i igrač Betisa, Faruk Hadžibegić seo na klupu. Dobio je Valjadolid i Numansiju u gostima, ali je između ta dva meča, Real bio bez milosti u Andaluziji, pa se Betis preselio u Segundu, sa tri boda manje od Numansije. Bilo je to, kako rekosmo, ogromno iznenađenje, jer je ekiša sa Denilsonom, španskim reprezentativcem Alfonsom, Anhelom Kueljarom, Paragvajcem Ajalom, našim Vidakovićem, odličnim golmanom Pratsom ispala. Sledeće sezone će se lako vratiti, a Lopera će biti optužen da premira protivničke ekipe po drugoj ligi kako bi sprečio gradskog rivala da se vrati. Nije uspelo, sa Hoakinom Kaparošom na klupi, "Rohiblankosi" su bili prvi. Dakle, oba tima su uspela posle sezone da stignu ponovo do elite, Atletiko Madrid, zanimljivo nije, oni su dve godine ostali u Segundi.

Tada je stvorena priča navijača Betisa koji su kupili više pretplatnih karata da su mnogo verniji od komšija.

"Kada vam ne ide, nedeljom idete u teretanu", bila je poruka na gradskom derbiju te sezone. Ali, Sevilja ne da nikada nije ispala, već je osvojila sedam, što Kupova UEFA, što LE, etablirala se kao evropska sila, dodala i dva kupa Španije, jedan Superkup Evrope, i jedan Španije. Kako je govorio legendarni Monći, tvorac velike Sevilje (o njemu ćemo drugi put), "Mi ne smemo da gledamo ka Betisu, oni su nebitni, mera Sevilje su Madrid i Barselona".

Za sve ovo vreme Seviljine dominacije u gradu, ali i manjem evropskom takmičenju, Betis je uzeo jedan kup pre tri godine. Timovi su vodili bitke u LE, sećate se onih mitskih duela kada "Zelenima" ni 2:0 sa "Pishuana" nije donelo naredno kolo, to je još jedna od rana. Ali, ako je Sevilja uspešnija, navijači Betisa će reći da su oni, osim što su verniji, i brojniji. I to, pazite sada, zahvaljujući ne-Andalužanima. Postoji dosta pripadnika vojske i policije van ovog regiona koji navijaju za Betis. Nije urbani mit, naime, klub iz Trijane, dela Sevilje je ranije baštinio neke levičarske ideje zbog velikog broja radnika, ali kasnije su se radikalizovali u desno (tu je Franko parkirao tenkove kada je počeo građanski rat, na stadionu Betisa). Onda je tokom decenija posle rata, jačao taj vojno-policijski kult među navijačima. Došljaci, posebno administracija su se opredeljivali listom za Betis, iako je vrhuška Sevilje sarađivala sa fašistima. Naime, Sančez Pishuan po kome dom "crveno-belih" nosi ime je paktirao sa Frankom, ovaj bogati industrijalac je uvodio tramvaje u gradu. I koliko je mrzeo Betis, trasa staje pre Trijane, dela grada u kome su "Zeleni", čisto da nemaju prevoz do kuće.

Fantastičnih priča ima, sada je Sevilja u nevolji, nemaju novca, pisali smo i tome, korona ih je žestoko pogodila, nedostatak igrača za prodaju i velike plate su pogubni za ambicije. U donjem su domu, ili u najboljem slučaju u sredini. Matijas Almeida koji je i igrao za Sevilju, doduše tek sezonu (njegovo prvo iskustvo u Evropi) pokušava da transponuje ratnički duh na ekipu, nije bilo loše prvih par meseci, ali su limiti vidljivi. Betis je kvalitetniji, bogatiji, Pelegrini je dobio ponovo Entonija, posle pozajmice sada je za stalno. Povređeni Isko je duhovni vođa, nije se ovaj sin Andaluzije snašao u Sevilji, prešao je na drugu stranu grada, ponekad podseti na najbolje dane iz Reala.

Betis igra LE, odmarali su igrače protiv Utrehta, "Seviljano" je neuporedivo važniji. Prošle godine, iako u nevolji, Sevilja je dobila na Nervionu, Betis se revanširao na "Viljamarinu". Ove godine "Zeleni" ne igraju na svom stadionu koko se renovira, već na nacionalnom "La Kartuhi", atmosfera nije ista, ali na rezultate se toliko ne odražava. 

Pre prošlogodišnjih pobeda domaćina, videli smo seriju remija. Inače Betis je na "Pishuanu" poslednji put slavio 2018. godine, pa pre toga u prvenstvu (dobili su u LE pomenute 2014.) 2012. Ni, to ne mora ništa da znači, sada su, kako rekosmo, kvalitetniji.

U prošlom kolu, Betis nije savladao Đironu, što je svakako kiks, Sevilja je izgubila na "Pratu" u Kataloniji. Od ostalih mečeva, Real će posle remija koji su im "trimovali" prednost na vrhu (nerešeno protiv Raja i Elćea) u Đironu, tu bi morali da pobede. Barselona nakon poraza u Londonu od Čelsija ima penal protiv Alaveša kod kuće, neke mečeve ćemo obraditi u posebnim rubrikama. Trećeplasirani Sosijedad će na sever, Sosijedad se probudio, Bilbau su golovi misaona imenica, pa nije čudo što u Valensiji protiv slabog Levantea nisu baš izraziti favoriti. Sudar Hetafea i Elćea bi mogao da bude tvrd na "Koloseumu".