Kako je „Princ sa Neretve“ posvađao AEK i Olimpijakos

Bila je 2008. godina i legendarni „Princ sa Neretve“ se izvinio. Navijačima AEK-a u koji se vratio posle 12 godina. Većina je to prihvatila osim huligana koji su ga napali na prijateljskoj utakmici, rival je bila Kalitea. Iako je Mostarac jedna od najvećih ličnosti u istoriji kluba sa Nea Filadelfije nisu mu oprostili.

Uspeo je nekako da se odbrani, klub je osudio huligane, stao iza Bajevića, kao i igrači, pre svih legendarni Trajanos Delas koji je čak optužio policiju da je mirno posmatrala šta se dešava, ali gorak ukus je ostao.

Zbog čega je došlo do suludog napada?

Za to treba da se vratiimo u 1996. godinu kada je žuti deo Atine divlje slavio.

Naime, Bajević je nakon igračke karijere (nastupao je za samo dva kluba, svoj Velež u kome je počeo i završio i AEK krajem sedamdesetih) posle četiri godine na klupi „Rođenih“ stigao u Atinu.

Ostao je punih osam sezona. „Princ“ je kao igrao osvojio dve titule sa „Žutima“ plus kup, uz to je bio i kralj strelaca u Grčkoj.

Kada AEK hoće da osvoji titulu, mora da ima Bajevića u klubu. Već u prvoj sezoni, mimo svih očekivanja, uspeo je da posle decenije vrati titulu. Zatim je od 1992. do 1994. napravio het-trik sa klubom, igrao je u osmini finala KEŠ, UEFA kupa, kao i dva puta u Ligi šampiona kada je promenjen format takmičenja. To je bio najbolji AEK u istoriji Grčke.

A onda je usledila 1996. i zemljotres. Nezamislivo za klub, Bajević se preselio u Pirej gde su dugo čekali titulu. To mu je donelo nezapamćenu mržnju od dojučerašnjih sledbenika. Pozivali su se na njegovo olako dato obećanje da nikada neće biti deo Olimpijakosa, ako osvoji kup 1996. (šampionat je izgubio od Panatinaikosa).

Ipak, iako je osvojio trofej, prihvatio je ponudu Sokratisa Kokalisa, poručio vođi navijača AEK da ako se njegovoj porodici nešto bude desilo, naći će i ubiti ga. Pretnje su pljuštale, ali je Bajević postao idol navijača Pirejaca. Posle 10 godina je vratio titulu, igrao četvrtfinale Lige šampiona. i postavio osnove za dominaciju crveno-belih u grčkom fudbalu.

Otišao je posle mnogo puta opisanog sukoba sa Zlatkom Zahovićem, zvezdom tima, doneo u Solun prvi kup za PAOK posle gotovo tri decenije i to tako što je u finalu dobio Olimpijakos. „Princ“ je postao „kralj“ severne Grčke. Onda je podelio AEK povratkom, u Ligi šampiona su u šest mečeva odigrali šest remija, nisu ih dobili ni Real, ni tada moćna, Kapelova Roma. Otišao je pod pritiskom, napustio klupu tokom meča sa Iraklisom i drugi put otišao u Olimpijakos. Pogađate, usledila je dupla kruna. Posle lošeg iskustva u Zvezdi, vodio je Aris, odbio još jednom Panatinaikos, jedini veliki klub u Grčkoj na čijoj klupi nije sedeo.

Treći put se vratio u AEK, izvinio se navijačima, zamenio Donisa, ponovo je progovorilo srce, imao je ponudu Asterasa iz Tripolisa.

Vodio je kasnije Atromitos, Omoniju, vratio se četvrti put kao direktor AEK pet godina je bio uz klub u najtežim trenucima.

Na kraju, osvojio je osam šampionata Grčke, pet kupova sa četiri različita tima (računajući i Velež), a bio je šest puta i trener sezone. Nad svakim derbijem AEK i Olimpijakosa svakako lebdi senka najboljeg trenera u Grčkoj u poslednjih 35 godina, „Princa sa Neretve“.