Kako je propao san o kineskom Interu?

Kada su pre bezmalo pet godina Kinezi stigli u Milano, na predstavljanju, uz sve pompezne reči dominiralo je jedno, plan, postepeni uspeh, smanjivanje jaza u odnosu na Juventus i povećanje prihoda. Ekspanzija na azijskom tržištu je bila imperativ, a verovalo se da će moćni „Suning“ poremetiti ravnotežu moći u italijanskom fudbalu.

„Imamo novca da kupimo Mesija, to nije sporno, ali moraju se poštovati parametri FFP, naš plan je drugačiji da osposobimo Inter da zarađuje i da se vrati na vrh evropskog fudbala“, izjavio je pater familijas porodice Žang Jingdong.

Operativno vođenje kluba je pripali sinu Stivenu, koji se oslonio na klupsku legendu Zanetija, ali i promenio pre svega kompletan bord, ali i ljude zadužene za marketing. Nisu ugrozili Juventus na terenu, ali prihodi su rasli, klub je pakovao tim, dovedena su pojačanja, najskuplje Lukaku, pa su navijači počeli da sanjaju velike stvari. Na Belgijancu je insistirao Antonio Konte koji je uz veliku nadu prošle sezone stigao u Milano, izazvao buru komentara zbog svoje igračke i trenerske prošlosti u Juventusu. Iz „Zebri“ je stigao i Marota koji je posejao seme dominacije „Bjankonera“ pa je taj pobedonosni tandem oformljen na drugom mestu, sa ciljem da prekinu ono što su napravili na „Alijancu“.

Inter nije osvojio titulu, igrali su finale EL, letos je došlo do potresa na koji su mnogi upozoravali, Konte želi da se pita, često ne duva u ista jedra sa direktorima pa je čak došlo do sukoba koji je Ženg razrešio u trenutku kada je izgledalo da Konte odlazi.

Ali, sada i Antonio Konte nevoljko konstatuje da je projekat zaustavljen, italijanski mediji bi rekli „propao“. Naime, zbog velikih finansijskih problema, iako je ekipa dobro plasirana i ima šanse da prekine deset godina dominacije najvećeg rivala, nema novca, ne za ulaganja, već za likvidnost.

Klub duguje četiri plate fudbalerima, uspeli su da ih nagovore da odlože potraživanja kako ne bi administrativnim putem izgubili bodove. Kinezi nemaju 200 miliona evra za tekuće troškove pa su se sumorni oblaci nadvili nad „Meacu“.

Pa, šta se desilo sa gromoglasno najavljivanim projektom?

Pandemija.

Gubici „Suninga“ u 2020. su bili 1.5 milijardu evra, kineska vlada je zabranila bilo kakva ulaganja van zemlje čija je ekonomija poljuljana. Ne samo da nije bilo kupovina ove zime već je nakon letnjeg prelaznog roka jasna naredba stigla u Lombardiju, klub mora da se samofinansira.

Ali, troškovi i gubici su takvi da je nemoguće obezbediti normalno poslovanje. Jer i Inter nema prihode, pogodilo ih je kao ostale klubove, a plate su previsoke, nisu uspeli da se oslobode svih igrača. Kada ne možete da nadoknadite rupu u budžetu, a vlasnik teško može da pritekne u pomoć, stvari postaju veoma ozbiljne.

Potraga za manjinskim investitorom je osuđena na neuspeh, niko neće bez kontrolnog paketa akcija ući u čitavu priču. Američki BC Partners je davao 750 miliona, Kinezi traže blizu milijardu. Jer, ispod toga, oni će praktičmo iz čitavog posla izaći sa gubitkom. Uz kupovinu, uložili su još 400 miliona evra, pa iako su preuzeli dugove uz kombinovaih 350 miliona Tohiru i Moratiju, tih 750 s obzirom na ono što su uložili u tim i igrače nije dovoljno.

Dakle, ako bi preuzeli dugove novi vlasnici bi isplatili još samo 350 miliona, to je praktično samo inicijelni ulog bez dokapitalizacije koju je porodica Ženg izvršila.

Kada sve to saberemo, Kinezi nemaju mnogo rešenja na raspolaganju. Jedno je da prodaju klub, progutaju gubitak, drugo da eventualno ulaze u nove kredite, što Peking neće dozvoliti i treće da bankrotiraju. Jasno da je ovo treće najgore, da bi Inter praktično bio plen poverilaca i to se neće desiti, ni po koju cenu.

Ima još zainteresovanihamerički Arktos je jedan od kandidata, ima i još, poput Soft Banke, ali i konzorcijuma od 14 navijača Intera, poznata su neka imena, među njima su verovatno i Tronketi-Provera koji ima simbolične akcije, vlasnik je Pirelija, pa onda Morati koji bi možda bio predsednik kao simbol kluba. Ali, od tih 14, trojica bi bili veliki akcionari to nisu pomenuti, već biznismeni koji bi preko svojih kompanija pumpali novac u klub, nešto slično poziciji u Bajernu. Tu bi kao navijači imali kontrolni paket, nemački sistem omogućava kontrolu, a kako rekosmo pul velikih kompanija bi obezbeđivao sredstva.

Nekoliko giganata čija se imena ne pominju je zainteresovano, ali preneti nemački model, pogotovo Bajernov zbog snage nemačke privrede iskreno ne deluje realno.

Kada se sve to analizira, najrealnije je da porodica Ženg prihvati gubitak, izvuče što se izvući može i prepusti najverovatnije fondovima iz Amerike kontrolu. Tako bi Inter na neki način završio kao Milan, navijači se boje ovog scenarija jer bi usledilo kresanje troškova, insistiranje na održivoj stabilnosti na duže staze, ali i stadion kao uslov svih uslova. Transferi bi bili u drugom planu, Milanov sistem se s obzirom na poziciju na tabeli sada čini kao dobar, samo, pitanje je, tim pre što je to posledica trenutnog stanja u „kalću“ i opadanja Juventusove moći, a ne toliko primišljenih poteza.

Na šta tačno mislimo?

Milanovi rezultati su posledica dovođenja Ibrahimovića pre svih, ali i još nekoliko pametnih poteza u prelaznom roku, njihova finansijska situacija se nije popravila povećanjem prihoda već kresanjem troškova. Taj put je trajao, i ako Inter posle svih ovih godina čekanja mora da se suoči sa istim stvarima, veliko je pitanje ispravnosti te strategije.

Izgubili su prvi meč kod kuće od Juventusa, revanš je u Torinu, potrebna im je pobeda verovatno od dva razlike, odnosno da najmanje daju dva gola i pobede, ako žele makar produžetak. Kup nije toliko bitan, verovatno će i Pirlo i Konte kombinovati, ali čini se da će Inter teško u finale. A opet, prvi meč su izgubili zahvaljujujući neverovatnim greškama i nisu bez šansi na „Alijancu“.