Kaljari i Điđi Riva – Zlatno doba Sardinije

Sigurno nikada niko nije imao takav status, osim naravno Dijega Maradone na jugu Italije, kao Điđi Riva. Naime, to što je napravio na Sardiniji na prelazu šezdesetih i sedamdesetih ostalo je gotovo nezabeleženo u istoriji „kalća“.

Jer, kako je rekao tadašnji mister Manlio Skopinjo, to je bila jedina poštena titula na Apeninima, aludirajući na vladavinu velikih klubova.

Riva je u toj herojskoj sezoni dao 21 gol u 30 mečeva, i to je jedini „skudeto“ za italijanska ostrva, a statue Rive u prirodnoj velličini mogu se i danas naći širom Sardinije.

„Zvuk groma“, tako su ga zvali, jednom je polomio ruku svom golmanu Pirodi udarcem na treningu, lopta je išla 120 km na čas. Mediji na kopnu su više voleli da pišu o privatnom životu Điđija Rive koji se sastojao od sumnjivih poslovam do nesportskog života, a na Sardiniji su to videli kao ljubomoru.

Nemojte mešati tadašnje ostrvo sa sadašnjim, jer tada turizam nije bio ni u povoju, a kako je pisao novinar Franko Brešo, ostrvo je bilo u komi. Problem sa Sardinijom su i različiti dijalekti, neki sebe smatraju Francuzima, Korzika se vidi golim okom, van obala, zemlja je tvrda i obećava siromaštvo. Riva je privukao pažnju velikih klubova, ali i dobrih igrača, pa je recimo Enriko Albertosi golman Fiorentine stigao 1968.

„Mi smo zvali Sardiniju kažnjeničkim ostrvom, nisam hteo da napustim Firencu, ali sam video da stvaraju dobar tim“, rekao je ovaj Toskanac. Naredne godine iz Intera je stigao napadač Domengini.

To je bio lud tim. Idol levičarski nastrojenih navijača, Komunardo Nikolai (roditelji su mu dali ime po pariskoj komuni) je davao često autogolove, pa su igrači razdvajali njega i golmana Albertosija da se ne potuku na terenu.

Ali, tim je rastao par sezona, Riva je odolevao pozivima klubova sa severa koji su ga želeli kako bi ućutkali Kaljari i optužbe sa Sardinije da samo znaju da nameštaju mečeve. Tako je recimo u sezoni „Skudeta“, Kaljari ostao neporažen protiv oba milanska kluba, a Skopinjo se kleo da su u Interu pritiskali sudije pre meča. Riva se tukao sa Tarkisiom Burgničem na „San Siru“ tokom pomenute utakmice i izbio mu zub.

Utakmice su počinjale u tri, oko deset ujutru stadion je bio pun, kako bi navijači zauzeli što bolje pozicije. Kaljari je u aprilu, nakon pobede protiv otpisanog Barija osvojio titulu, a slavlje je trajalo nedelju dana.

Kažu da se na ulicama Sardinije svakodnevno održavala procesija i sahrana sa milanske klubove i Juventus, a da su pod pretnjom oružja navijači ovih klubova u kraju bili primorani da nose dresove Rive. Legendarna je priča da je policija na stadionu uhvatila dva begunca, ali ih je vezala za ogradu i dopustila im da odgledaju meč protiv Barija pre nego što ih je vratila u zatvor. Doduše, i sami policajci su sigurno želeli da prisustvuju istorijskom trenutku.

Četvorica igrača Kaljarija, Domengini, Albertozi, Riva i štoper Ćera su igrali u finalu Mundijala protiv Brazila 1970. Uspeh je ujedinio ostrvo. Riva je ostao veran klubu, odbio je da se ukrca u avion kada je prodat Juventusu, povredio se i već 1975. napustio fudbal, Kaljari je posle nekoliko godina u sredini, nakon titule, čim nije bilo Rive ispao iz lige.

Ali, kako kažu, ta jedna titula na ostrvu vredi kao deset na severu, što je trener Skopinjo često pominjao.

On je 1973, otišao u Romu, pa u Vićencu, gde je završio karijeru. „Filozof“ kako su ga zvali je uz Rivu sigurno najvoljenija ličnost iz zlatnog doba Isolana.