"Klasiko de Siudad" u finalu Kopa Libertadores, može li bolje?

Sve će biti u znaku Brazila.

Santos i Palmeiras su pospremili „Superklasiko“ rivale i odigraće za najveći trofej u 61. izdanju Kopa Libertadores. Zanimljivo, ovo je tek treći put da gledamo svebrazilsko finale, prvo je bilo 2005. godine.

Pisali smo, Sao Paulo je savladao Atletiko Paranaense koji niko nije očekivao u borbi za trofej. Sledeće sezone su „Trikolor“ branili pehar, ali se i poklonili pred zemljacima iz Internasionala.

Santos je u Peleovo vreme sa ono strašnom generacijom, praktično reprezentacijom Brazila u malon vodio velike bitke sa urugvajskim Penjarolom, od četiri finala, dva protiv Penjarola, dva protiv Boke, dobili su tri. Peiše (ribe) su sa Peleom slavili 1962. i 1963. Početkom ove decenije su tukli Penjarol, a onda pre osam godina kada se oprašao Nejmar izgubili od Boke. Sada će prvi put morati da se suoče sa zemljacima.

Palmeiras ide u peto finale, dobili su samo jedno, 1999. kada je ekipa sa Arseom, Sampajom, Nunješom, Zinjom, Roke Žuniorom posle velike bitke dobila na penale kolumbijski Deportivo Kali,

Verdao je tri puta gubio u završnici, ali to jasno ništa ne mora da znači.

Ovaj derbi je u Brazilu poznat kao „Klasiko de Saudad“ i vezan je za šezdesete godine. Tada je Santos, kako rekosmo, predvodio Pele, a Palmeiras sjajni Ademir. Prvi meč je inače odigran još 1915. Godine, Palmeiras je želeo da igra u ligi Paulista, ali im je bio postavljen uslov, da pobede jedan veliki tim kako bi dokazali da su dostojni da igraju ligu. Na nesreću, odabrali su Santos i izgubili sa 7:0. Meč je inače bio humanitarnog karaktera, za žrtve velike suše u Brazilu, ali Peiše nisu imali milosti. Umalo da se Verdao rasformira, ali je tim Škotiš Vonderers izbačen iz lige, pošto su Britanci plaćali amaterske igrače, pa je Palmeiras ipak zaigrao u šampionatu.

Zanimljivo da je 1932. „Verdao“ uspeo da se revanšira za bruku 17 godina ranije, dali su Santosu osam golova. Ređale su se decenije, rivalstvo je zamiralo, ali je pedesetih usledio čuveni okršaj na Rio-Sao Paulo turniru. On nije značio ništa, ali je Santos imao već mlađanog Pelea, Đalmu, Zita, Žaira, Dorvala, Pepea, sa druge strane su bili Valdemar Karabinja, Fiume, Macola, Urijas, veliki igrači tog vremena. Pošto je vodio sa 5:2 trener Santosa je povukao golmana i ubacio klinca rezervu. Palmeiras je poveo sa 6:5, ali je santos na kraju slavio sa 7:6. Već naredne godine trkalo su se za titulu, morali su u baraž jer su završili sa istim brojem bodova. Dva plej ofa su završena remijem, konačno je šampion rešen, Palmeiras se poslednjii smejao iako im je njihov bivši igrač Žair dao gol. Ali, posle tog izgubljenog plej ofa, sledećih pet godina su prošle u dominaciji crno-belih, verovatno najboljeg brazilskog tima svih vremena.

Santos je i 1968. završio krug svoje vladavine kada su obezbeili titulu baš na stadionu „Palestra Italija“.

Posle odlaska Pelea, ali i do dolaska Tele Santane osamdesetih i jedni i drugi su bili u senci. Početkom osamdesetih zanimljiva epizoda, naime, Palmeiras je stigao do remija kada je Žorginjo pogodio sudiju Aragona od koga se lopta odbila u mrežu, a igrači su osramoćenog arbitra grlili i čestitali mu na golu dok su ga fudbaleri Santosa psovali.

Inače, navijači Santosa, ali i ostali brazilskih klubova pristalice Palmeirasa zovu „svinje“, što je nadimak za Italijane koji su bili neprijatelji za vreme rata. I danas „Verdao“ ukazuje na svoje italijanske korene, FIAT im je godinama sponzor. Inače, navijači Palmeirasa nemaju ništa protiv nadimka, čak su prisvojili prase kao maskotu.

Inače, same uvrede su počele krajem šezdesetih kada je njihov najveći rival Korintijans zbog smrti dva igrača tražio da dovede dvojicu rezervi, svi klubovi su se složili, samo pogađate Palmeiras je bio protiv.

Sredinom devedesetih kada je Vanderlej Luksemburgo sedeo na klupi, Palmeiras je imao strašan tim, tada im je jedino parirao Santos, ali bili su bolji, proslavili su tituluna stadionu Santosa. Timovi su se do kraja veka nekoliko puta sastajali u završnici Pauliste, ali je „Verdao“ imao bolji tim, na kraju krajeva tada je, kako rekosmo, osvojena jedina titula prvaka Južne Amerike.

Santos je početkom veka okrenuo na „Morumbiju“ protiv Palmeirasa koji je vodio Skolari od 0:2 revanš na 3:2 i uz nevericu punog stadiona se plasirao u finale šampionata, ali ih je tukao Sao Paulo. Krajem prošle decenije videli smo i tuču na stadionu Palmeirasa kada je Santos dao gol u finišu kojim je smanjio na 2:1 i otišao u finale. Sledeće godine Peiše je imao Nejmara, Robinja, Gansa, provocirali su plesom i driblinzima, pa su „Zeleni“ izgubili nerve. Bilo je oštrih startova, ali se Palmeiras vratio u igru i na kraju dobio sa 4:3 u gostima.

Finale su timovi igrali pre pet godinqa u Paulistau, posle penala slavio je Peiše, a te godine su igrali i u kupu, meč koji su proglasili za najvažniji ikada. Ponovo su odlučili penali, posle 2:1 i 1:0 svaki tim je dobio kod kuće, Palmeiras je bio bolji i osvetio se za poraz u državnom šampionatu. Bio je to njihov treći trofej u nacionalnom kupu.

Pretpostavljate, najbolji strelac u istoriji derbija je Pele koji je dao 32 gola Palmeirasu. Inače, Palmeiras je od 1917. bio u 15 mečeva neporažen u derbiju, ali je krajem osamdesetih deset puta u nizu propustio da pobedi Santos.

Ali, sve ovo je nebitno, nema nikakve sumnje da će finale za titulu šampiona Južne Amerike.

Igraće se na „Marakani“, pregovaralo se da makar 10% kapaciteta bude popunjeno, ali je južnoamerička federacija upozorila Brazilce da se ne igraju i da zbog bezbednosti meč mora da bude odigran pred praznim tribinama. Naravno da je brazilski predsednik Bolsonaro želeo da napuni stadion, ali to je već za neku drugu priču.