Kup Italije - MIlan za spas, Bolonja za slavu!

Poslednja su vremena došla kada za Milan kup predstavlja centralni događaj.

Šalimo se naravno, ali "Rosoneri" nikada posebno nisu vrednovali ovaj trofej, pogotovo od sredine osamdesetih kada je Silvio Berluskoni stigao u klub. Naime, pre njegovog vremena kup je osvojen četiri puta. Prvi je donela Riverina generacija u drugoj polovini šezdesetih, taj kup je bio uvod u titulu naredne godine. U prvoj polovini sedamdesetih je legendarni Nereo Roko pokupio još dva trofeja u dve godine. Prvi kao trener, a onda se povukao na mesto direktora, još jedna legenda Ćezare Maldini je seo na klupu i odbranio trofej.

Poslednji u veku ponovo je osvojio Roko, tokom sezone je smenio Markjora, sam seo na klupu i u finalu su tukli Inter.

I posle toga ništa.

Naime, osamdesete su do dolaska Berluskonija bile loše, a kasnije nekako, zauzet osvajanjem titula u Italiji i Evropi, sa Sakijem, pa Kapelom, klub nije puno obraćao pažnje na rezervno takmičenje.

Prošlo je više od četvrt veka do novog pehara u kupu i ispostaviće se da je to jedini u veku.

Milan je 2001. godinu počeo sa "Imperatorom" Terimom na klupi. Bio je to čisti kapric Silvija Berluskonija, Turčin je smenjen već početkom novembra. Šansu je dobio Karleto Anćeloti koji je kao igrač osvojio sve sa "Rosonerima". Kao trener se nije proslavio u Juventusu sa dva druga mesta, nisu mu produžili ugovor, navijači su bili protiv njega od samog početka.

Ali u Milanu su usledili strašni dani. Uspeo je nemoguće da odoli Berluskonijevim promenama raspoloženja, opstane gotovo deceniju i vrati MIlan u sam vrh svetskog fudbala.

Anćeloti je tu prvu sezonu završio kao četvrti, ispao u polufinalu kupa od Juventusa, ali je već na leto dobio odrešene ruke. KLub je otvorio kasu, stigao je Nesta iz Lacija, ali i Klarens Sedorf koga je Inter budalasto pustio za svega tridesetak miliona evra. Ta sezona praktično predstavlja rađanje popularnog "dijamanta", taktičke formacije kojom je Anćeloti pokorio Evropu.

Ključ je bio da upari Pirla i Rui Koštu, i to "Profesora" kao klasičnog pleja, a Portugalca u ulozi "trekvartiste" koji operiše od kaznenog prostora do kaznenog prostora, i igra iza napadača Inzagija i Ševčenka. Kičma tima su bili Sedorf i Gatuzo obavljajući sav prljav posao. To je za Anćelotijevu karijeru bila ključna sezona, posle nje je niko nije dovodio u pitanje. Naime, Milan se vratio na evropski tron posle gotovo decenije. Na penale su savladali Juventus na "Old Trafordu" u finalu LŠ, a kao bonus je došao trofej u kupu.

Iako je mešao sastav, i pružao šansu Tomasonu i veteranu Rivaldu (Brazilac nije puno igrao u prvenstvu, ali je u kupovima dobijao priliku), "Rosoneri" su preko Ankone, Kjeva, Peruđe stigli do finala, već u prvom meču na "Olimpiku" je sve bilo odlučeno, velikih 4:1 protiv Kapelove Rome je revanš učinilo formalnošću. Tako je osvojen peti i poslednji kup za Milan, koji baš kasni za najvećim rivalima kada je u pitanju ovo takmičenje. Anćeloti, ali i naslednici su osvajali trofeje u LŠ, i par Serija A, ali nikada više kup.

Nekoliko ispadanja u top četiri fazi su prethodili finalu iz 2015. Pokojni Siniša Mihajlović ga nije dočekao, Berluskoni je u aprilu postavio svog čoveka Kristijana Brokija, Juventus je golom Morate u produžetku odneo trofej.

Godinu dana kasnije završava se i Berluskonijeva era, prodaje klub sumnjivog kineskom biznismenu Liju, 2018. novo finale, Gatuzo je smenio Montelu tokom sezone, ali u finalu je Milan razneo Juventus, spakovao im četiri gola.

Za Piolijevog mandata su tri puta padali u polufinalu, sada Konseisao ima šansu za trofej. I to je poslednje utočište Portugalca, mada mnogi veruju da neće preživeti leto, čak i ako posle Superkupa osvoji i kup.

Sa druge strane je Bolonja, bez trijumfa od prve polovine sedamdesetih. O tom velikom timu Emilijana sa Bulgarelijem i Savoldijem smo pisali, posle te njihove generacije, klub je devedesetih tri puta bio zaustavljan u polufinalu, to je onaj tim u kome su igrali Rusi Šalimov i Kolivanov, a onda pred kraj veka i veliki Bađo i Sinjori.

Eto, posle gotovo pola veka su u finalu, prošli su Moncu, Atalantu, otvorio im se žreb protiv Empolija u polufinalu. Za vikend je Bolonja izgubila posle preokreta na "San Siru", pa neće uspeti da ponovo izbori plasman u Ligu šampiona. Ali, paradoksalno, za njih je ovo važnije, jer čekaju predugo trofej.

Milan jeste favorit, ali Bolonja teško gubi, pa je malo golova najbolje rešenje.