"Lavovi" – Sećanje na titulu

Ako su se fudbaleri Benfike nadali da bi gradski rival mogao da im pokloni titulu prošlog leta u poslednjem kolu, ta nada je bila neopravdana. Jer, ma koliko u Lisabonu ne voleli klub sa severa koji je preuzeo dominaciju u ovom veku, navijači Sportinga su tražili od svojih igrača da slučajno ne pobede Porto u poslednjem kolu.

Doduše „Zmajevi“ su bili toliko bolji da se tu „Lavovi“ ne pitaju ništa, slavili su sa 2:0 iako im je bio potreban bod i na kraju uz vatromet na ulicama Porta proslavili novu krunu.

Kako rekosmo Sporting nema veze sa tim jer je u 21. veku tapija na titulu podeljena na Porto i Benfiku, samo jednom treći veliki klub Portugala je uzeo krunu i to davne 2002. godine.

Ta godina je bitna i zbog druge stvari, par meseci nakon proslavljene titule, za „Lavove“ je debitovao Kristijano Ronaldo. I to u meču kvalifikacija za LŠ protiv Intera, pošto tada portugalskom prvaku nije bio obezbeđen direktan plasman u elitu.

No da se vratimo nekoliko meseci unazad.

Na prelazu vekova, Sporting je imao odličan tim, osvojili su dve titule za tri godine, niko nije mogao da pomisli da će to biti poslednji dani slave i da će od tada gutati prašinu iza Porta i Benfike i pasti toliko nisko da su 2018, morali da rasprodaju tim kako bi izbegli bankrot, a da su huligani pretukli igrače zbog čega je nekoliko njih napustilo klub bez obeštećenja.

Rumun Ladislav Bolonji ostaće zapamćen po duploj kruni iz te sezone, ali i činjenici da je za dve svoje godine lansirao tri mlada igrača, osim Ronalda, šansu su iz jedne od najboljih fudbalskih škola na svetu dobili Rikardo Kvarežma i Ugo Vijana.

Duša tog tima bio je uz Figa verovatno i najbolji portugalski igrač tog vremena Žoao Pinto. Dete severa, umesto Portoa završio je u Boavisti, imao neprijatno iskustvo sa Hesusom Hilom, ali on je bio član zlatne generacije Portugala koja je bila svetski prvak početkom devedesetih. Od tog tima sa Figom, Koutom, Rui Koštom se očekivala dominacija u seniorskom fudbalu, ali najviše što su stigli je finale EP na domaćem terenu.

Žoao Pinto je želeo u Sporting, ali je Benfika bila brža. Sudbina je bila surova za „Lavove“, u meču za titulu 1994. „Orlovi“ su na Alvalade slavili sa 6:3, Pinto je dao tri gola i ušao u istoriju Benfike.

Ali, otišao je na neverovatan način. Naime, Benfika je bila u problemima, Jup Hajnkes nije ni želeo fudbalera koji je odigrao 300 utakmica za klub, ali često dobijao kartone zbog temperamenta i tražio veliki novac. Usledio je šok, otpustili su ga, bio je slobodan igrač na EP 2000. godine. Verovalo se da će u Nemačku ili Italiju, umesto toga ostao je u gradu, napravio je neverovatan potez, prešao u Sporting. I to je ostala rana na srcu navijača Benfike. Prve godine se tražio, druge je zajedno sa Mariom Žardelom nosio tim do duple krune.

Oni su te godine baš dominirali, dali su 74 golova, najbolji napad, najbolja odbrana, samo tri poraza. Malo ko se seća da je stub odbrane bio Fil Bab Irac koji je pre toga bio deo Liverpula, da su dva Benta, Rui i Paulo bili metronom na sredini. Žardel je dao 42 gola u 30 mečeva za klub, a partner mu je bio nekadašnji Zvezdin trener Sa Pinto. Sezona je počela pobedom nad Portom od 1:0, Rumun Nikolae je rešio derbi, a titula je osvojena remijem u Gimaraešu. U kupu je dobijen u finalu Leišoeš, jedini gol dao je Žardel.

Sada je Sporting, iako su dobro počeli, prognoza je da su daleko od Portoa i Benfike, a „Zmajeve“ u prvenstvu nisu dobili od 2016. godine.