Milan protiv Juventusa – Santa Alleanza

Italijani nikada nisu uspeli da nađu pravi izraz za derbi između Juventusa i Milana, a razlog nije odsustvo rivalstva. Jer, ono je na terenu ogromno, u pitanju su dva najtrofejnija i najveća italijanska kluba koja su se na terenu, ali i van njega sukobljavali više od vek, tačnije u ovoj godini proslaviće 120 godina bitke.

Kada se priča o politici, uvek postoji ta tenzija između Pijemonta i Lombardije, centra ujedinjenja Italije i sa druge strane jedne od najbogatijih regija na svetu, praktično svi putevi ne vode u Rim, nego u Milano.

Zajedno sa Đenovom na jugu, tri grada čine praktično trougao italijanskog razvoja i industrijske revolucije u poslednjih 70 godina. Plus, i to će vam reći na Apeninima, svaki potres u ovom trouglu, ne pričamo o fudbalu, tektonskim poremećajima protrese čitavu čizmu.

Pa zbog čega nema dobrog naziva, osim onih izmišljenih „Derbi svih derbija“, „Najtrofejniji derbi na svetu“ (ovo prosto nije istina)?

Razlog je opisan jednom kao poštovanje između dva predatora i činjenica da im je Inter najveći rival. Dok je sukob Intera i Juventusa toksičan, onaj milanski je ipak zaodenut u pozitivnije emocije...

Ali, ono što će vam prezrivo svaki Interista reći je da su Juventus i Milan isti i da je iz toga rođena Santa Alleanza. Ovo nije fudbalski termin, u pitanju je obaveštajna služba Vatikana, ali doslovno prevedeno znači „Sveto savezništvo“.

Naime, osnivači klubova, Enriko Kalfari iz Torina, i Herbert Kinpin, italijanski Englez, ako ga tako možemo nazvati, bili su prijatelji. Kasnije su Anjeli negovali dobre odnose sa vlasnicima Milana, pa je praktično taj „savez predatora“ uvek išao na štetu Intera.

Anjelijevi i Berluskoni su činili osnovu pakta u poslednjih 35 godina, ali je i ranije bilo prihvatljivo da igrač Juventusa ode u Milan, ali nikako u Inter. Zato je Bufon odbio ponudu da pređe na „Meacu“ u crno-plavo, iako je priznao da bi prihvatio crveno-crno.

Zato danas svaki navijač Juventusa prezire Ibrahimovića jer je posle najvećeg sloma, „Kalćopolija“ otišao u Inter. Kanfari, prvi čovek Juventusa je završio u Milanu jer ga je tamo odvelo školovanje.

Mnogi ne znaju da je Berluskoni kupio Bađa, ali da ga je prepustio Juventusu kada ga je Anjeli nazvao i rekao mu da ionako ima tim koji će vladati i da Juve nije pretnja. Tako je bilo, do 1995. Juventus je čekao, osvojio titulu sa „Malim Budom“, ali ga onda prodao Milanu. Slično je bilo sa Pipom Inzagijem, a kada se Bufon povredio na trofeju posvećenom Berluskonijevom ocu, Milan je poslao Abijatija u Torino da pomogne rivalu koji nije imao dovoljno kvalitetnu zamenu.

Zbog toga je advokat Pepino Prisko, potpredsednik Intera i najbliži saradnik starijeg Moratija, Anđela rekao da kada se pozdravlja sa Milanistom opere ruke, a posle rukovanja sa Juventinom prebroji prste. Na pitanje koga više mrzi, nije imao odgovor, osim da misli da je Juventus bolest, a da će se kada bude gotov, učlaniti u Milan, kako bi umro jedan „Rosonero“.

Monopol na titulu od sredine devedesetih do „Kalćopolija“ je jasno podigao temperaturu, tada su od 13 titula, ovi klubovi (sem one dve godine, jedne Laciove, jedne Romine) osvojili 11 titula. Pisali smo o šestici koju je Juventus spakovao Milanu na „San Siru“, ali kako Milanisti kažu najvažniju utakmicu u istoriji ova dva kluba dobili su oni, u pitanju je finale Lige šampiona na „Old Trafordu“ 2003. godine kada se Milan radovao posle penala.

Uz to, klubovi su delili najveći novac od TV prava, dominirali i dominiraju i dalje, ako izuzmemo Murinjove godine. Bilo je velikih sukoba, pogotovo u ovoj deceniji kada je Juventus oteo titulu i najavio Milanov pad. Setimo se samo onog nepriznatog gola Muntarija, iz Milana tvrde da je to odlučilo titulu.

U svlačionici na poluvremenu je Galijani napao Kontea, ovaj mu je odgovorio da je „Milan fudbalska mafija“. Na toj utakmici je poništen gol Matrija zbog ofsajda, posle meča je Zvonimir Boban pričao o neverovatnoj činjenici da samo Juventus može da se izvuče sa ovom sudijskom odlukom, a kada ga je Konte upitao da li je Matrijev gol regularan, Hrvat je imao originalan odgovor.

„Jeste, ali to je obična sudijska greška“.

„Zaboravio si da skineš dres Milana, kad si krenuo u studio“, poručio mu je Konte.

Da li je to pokvarilo odnose?

Pa nije, Galijani je svim silama želeo da dovede Kontea na klupu Milana kada je ovaj odšetao iz Juventusa, a Alegri koji je toliko kukao na nepriznati gol Muntarija je zgrabio šansu kada ga je Juventus pozvao, šest meseci nakon smene u Milanu.

Ovo je i najigranija utakmica u istoriji italijanskog fudbala, ne samo u prvenstvu gde su igrali više od 200 puta, Juve i Milan su se sastali u blizu 300 mečeva. I znate šta, iako je Juventus uspešniji za nekih dvadesetak pobeda (razliku su stekli u ovoj, tek istekloj, deceniji dominacije), Milan je klub koji je najviše puta pobedio Juventus i jedini koji ima koliko-toliko ravnopravan skor sa „Zebrama“.

Iako će navijači Juventusa pomenuti onih 6:1 iz devedesetih kao pobedu iz snova, zapravo 1950. su dobili sedam komada u Torinu od Milana, a „Rosoneri“ su im dali i osam komada pre 110 godina.

Kada se gleda novija istorija, obično su timovi trčali za titulu, recimo legendarni meč iz ovog veka je pobeda Juventusa od 1:0 na „San Siru“ 2005. kada je Trezege doneo „skudeto“ u direktnom okršaju u drugoj nedelji maja.

Milan je dugo bez trofeja, pre nekoliko godina ih je Morata u svojoj poslednjoj utakmici sprečio da uzmu kup i vratio se u Real, Juve ih je dobijao ubedljivo u finalima, ali bilo je i napeto, „Rosoneri“ su uzeli Superkup na penale, kada je Alegri poludeo na svoje igrače prilikom dodele medalja u Aziji.

Ima mnogo priča, nemamo prostora, biće vremena, tek, ovo je godina koja neodoljivo podseća na 2011-2012 kada je Milan startovao kao apsolutni favorit za odbranu titule koju je oteo Juventus i započeo neverovatni niz od devet skudeta.

Da li je došlo vreme da „Rosoneri“ koji su i tada imali Ibru u timu vrate milo za drago?