“Minhensko čudo” - Čelsijeva najveća pobeda!

 Ako pitate navijače Čelsija koja je najveća pobeda kluba u istoriji, najverovatniji odgovor biće "minhensko čudo". I zaista, ne postoji primer u novijoj istoriji "Plavaca" da su, ćak i oni najzagriženiji manje verovali u takav rasplet sezone.

Tim koji je praktično bio na pozajmljenom vremenu, kao svojevrsna kombinacija "restlova" zlatne generacije, nadišao je trenutne mogućnosti i napravio najveći uspeh.

Zlatna prašina od velikog praska, prvo dolaska Romana Abramoviča, pa angažovanja Murinja se slegla. Neki opšti osećaj je bio da klub luta, da je gazda suviše lak na okidaču kada treba smeniti trenera, a bolećiv prema svojim "ljudima" u vidu legendarnih igrača. Uz to, fatalistički raspoložena javnost je smatrala da je najbolja šansa otišla u nepovrat 2008. na klizavom (pitajte Džona Terija nešto o tome) terenu moskovskog "Lužnjikija".

Jer, sve posle toga, čak i dve Anćelotijeve godine (nije uspeo da izbegne Romanovu giljotinu nakon sezone bez trofeja) bilo je kao podgrejana pasta, bezukusno. Prvo su probali sa Skolarijem, "Felipao" je baš kratko trajao, Anćeloti je vratio nadu, ali, ma kako to uvrnuto zvučalo, njegov uspeh se merio Ligom šampiona, koja mu je bila specijalnost.

Prve godine, iako je, kako rekosmo, osvojena dupla kruna, Čelsi je ispao od "svog" Murinja u osmini finala, naredne su dva puta izgubili u četvrtfinalu protiv Ser Aleksa. Junajtedu su gledali u leđa u prvenstvu, pa je Anćeloti morao da pokupi stvari.

Roman, odnosno njegovi "upravnici" pre svih "gvozdena lejdi" Granovskaja koja je u to vreme krčila put ka mestu apsolutne vladarke na "Stamford Bridžu" su probali sa istim trikom, Portugalac iz Porta posle velike sezone. Ali, sadašnji predsednik "Zmajeva", Andre Viljaš Boaš nije Murinjo. Trajao je do marta, rezultati su bili u najmanju ruku prosečni. Poraz u "crnom okrugu" od VBA je značio kraj.U tom trenutku Čelsi je bio peti, eliminisan u Liga kupu, pred rimejkom pete runde FA Kupa (remizirali su sa Birmingemom kod kuće, čeka ih je neprijatan put u Midlend tri dana posle poraza od "Begisa"). U Ligi šampiona bili su prvi u svojoj grupi, i pred eliminacijom u top 16. Naime, izgubili su pod Vezuvom od Napolija sa 3:1 u februarskom meču.

Naravno, kada na proleće smenite trenera, teško je naći zamenu. Obično bi Roman kada nekoga otpusti posegao za nekim od prijatelja, Grantom recimo, ili Gusom Hidinkom. Holanđanin je u tom trenutku nekih mesec dana već bio u dalekog Dagestanu, ogroman ugovor sa Anžijem, pričalo se da mu je baš Abramovič namestio taj posao kod "brata po tajkunstvu", Sulejmana Kerimova. Izbor je pao na nekadašnjeg igrača, Roberta Di Matea, italijanskog Švajcarca, koji je šest godina igrao za klub i bio Boašov pomoćnik. Pre toga je počeo trenersku karijeru na klupi MK Donsa, pa dve godine vodio VBA.

Očekivanja nisu bila velika, no prvo su prošli Birmingem na "Sent Endrjuzu"i peti put u sedam godina stigli do polufinala u FA Kupu. TO je bio tek početak, posle drame protiv Napolitanaca u zapadnom Londonu i produžetka u kome je presudio Bane Ivanović, otišli su u četvrtfinale LŠ i to kao jedini engleski tim. Početak aprila je doneo pobedu u dva meča protiv Benfike i četvrto polufinale LŠ u šest godina, ali i duel sa Pepovom Barsom. Da sezona dobija neverovatne obrise videlo se baš protiv favorizovanih Katalonaca. Heroj Drogba je rešio meč u Londonu, dok se revanša verovatno sećate, ako imate 25+ godina. Dve trećine bili su na terenu bez isključenog Terija, gubili sa 2:0, onda je "Zidar" Ramireš smanjio u nadoknadi. Ali, opet, Barsa je imala celo poluvreme da postigne treći gol i ode u Minhen. Mesi je promašio penal, na kraju, iz kontre, osporavani Ninjo Tores je u nadoknadi postavio konačnih 2:2. I da nije, minimalni poraz sa datim golom u grotlu "Kamp Nou" je bio dovoljan za minhensko finale.

Maj je doneo osvojeni kup Engleske protiv Liverpula (ponovo je Ramireš bio strelac) na Vembliju, ali glavna premija je čekala iza ugla. Samo, ko je davao neku šansu Čelsiju. Moćni Bajern sa Robenom, Riberijem, Milerom, Krosom, Nojerom, Švajnijem, kapitenom Lamom igrao je na domaćem terenu, izbacio Murinja i Real Madrid posle velike bitke u polufinalu. Ovo je trebalo da bude lakše. Iako je svaki tim dobio po 17500 hiljada ulaznica, slobodna prodaja, lokalni organizacioni komitet, kada sesve sabere, većina je bila u crvenom.

"Finale dahoam" odnosno "finale kod kuće", govorili su Bajernovi navijači u misiji da uzmu pehar koji su čekali od početka veka. Sve su bacili na tu utakmicu, Klop ih je ostavio bez "Salatare", ponovo. Ovo je takođe bio četvrti put da neko od timova igra finale kao domaćin na svom terenu. Na počecima takmičenja koje se zvalo KEŠ, Real je 1957. tukao Fiorentinu u Madridu, Inter osam godina kasnije Benfiku na "San Siru". Ali, u trećem i poslednjem takvom slučaju, Liverpul je na penale savladao Romu na "Olimpiku" 1984. u evropskom finalu.

Oba tima su bila oslabljena, ali je Bajern imao mnogo jači, odnosno dublji roster. Alaba, Baštuber i Luiz Gustavo nisu bili na raspolaganju Jupu Hajnkesu, ali Di Mateo je bio bez Terija, Baneta Ivanovića, Ramireša i Raula Meireleša. Drugim rečima Čelsi je bez, ako tako možemo da kažemo, više od pola standardnih defanzivaca izašao na teren u odlučujućem meču.

I povijali su se čitave večeri, bez namere da odustanu. Čeh je spasao par sigurnih golova najbolje šanse je imao Roben i mada je Čelsi par puta zapretio, izgledalo je da su izgubljeni u poslednjih deset minuta. Tada je Miler nekako, uz pomoć zemlje u koju je udarila lopta pre nego što je završila u golu savladao Čeha. I sve je bilo spremno za slavlje u Minhenu. Strelac je izašao, Dani Van Bujten, visoki štoper se pojavio na terenu, Hajnkes kao da je predosećao. Ali, nije uspeo da spreči. Verovali ili ne, Ćelsi je izveo prvi korner na meču u 88. minutu, Drogba na neverovatan način glavom matirao Nojera, asistencija se pisala Mati.

U produžetku rezervista Olić je pripremio odličnu šansu Mariju Gomešu, a Bajern je uspeo da promaši i penal, nakon prekršaja Drogbe nad Riberijem. Roben je bio tragičar, stigli smo do penala koji su za razliku od 2008. ovoga puta slavili. Kao da je bilo suđeno i na tim penalima jer je Mata promašio prvi, i Nemci su vodili, ali su Olić i Švajnštajger uprskali poslednja dva, Ešli Kol i Drogba od svih matirali Nojera (i golman Bajerna je izveo penal i bio precizan u trećoj seriji) i doneli najveći trijumf u Čelsijevoj istoriji. Bio je to Drogbin poslednji kontakt sa loptom pre odlaska sa "Bridža" (doduše posle se vratio preko Kine i Turske) po "last dance" 2014. No, ovo je kraj velike generacije, "Labudova pesma" otpevana na najbolji mogući način.

Jeste Čelsi početkom naše decenije osvojio i drugu titulu prvaka Evrope, ali ova je svakako značajnija za navijače. Stvarno ih je zapljusnula već naredne sezone, Abramovič je, iako nerado, dao ugovor Di Mateu koji će već u kasnu jesen smenjen posle poraza od Juventusa u grupnoj fazi LŠ (nisu ni prošli u top 16). Ponovo je čuvar klupe, Rafa Benitez (njegov dolazak je izazvao veliko nezadovoljstvo kod navijača, zbog prošlosti Španca u Liverpulu i onih epskih bitaka protiv Murinja) osvojiti evropski trofej, Bane mu je doneo LE te sezone. U leto te sezone stigli su sadašnji Zvezdin direktor Marin, Eden Azar, Brazilac Oskar, "Dejv" Aspilikueta, očekivanja su bila velika, ali kako rekosmo, ispostavilo se da je to tranziciona sezona pre bombastčnog povratka Murinja.

No, to su već neke druge priče.

Nakon ovog finala Bajern i Čelsi će se sastati već u leto 2013. sa Pepom na jednom i Murinjom na drugoj strani i produžetaka u Pragu u Superkupu. Bajern je tada uspeo da izjednači u 121. minutu i dobije na penale (mladi Lukaku je promašio), ali slaba je to bila uteha za Bavarce. Timovi su igrali u korona sezoni, sve je bilo rešeno u Londonu, 3:0 za Bajern u osmini finala, onda je sve stalo. Revanš je bio formalnost bez svedoka, 4:1 za Bajern koji će kasnije u "mehuru" u Lisabonu osvojiti i svoju poslednju titulu prvaka Evrope. Ali, Čelsi će ustati naredne sezone, po dobrom običaju promeniti trenera, Lamparda je zamenio Tuhel i osvojio drugu titulu prvaka Evrope. Od tada je usledilo opadanje moći, znate i šta se desilo sa Romanom i Rusijom, sada je klub u američkim rukama.

Mnogo je zajedničke istorije, Tuhel je imao epizodi kasnije u Bajernu. Roben i Balak su sigurno dva najveća imena koja su nastupala za oba kluba, bilo ih je još, sada je tu "sveži" Niko Džekson, ali ne verujemo da će igrati. Kejn je odbio pre par godina Čelsi, razlozi su razumljivi, Garnačo je bio na meti Bavaraca ovog leta, kada je Liverpul zatezao za Dijaza, na kraju je eto Argentinac u Čelsiju.

Sve u svemu, biće veoma zanimljivo, kako će se posle par sezona "Plavci" sa ovim novim, podmlađenim, ali baš kvalitetnim timom snaći u Ligi šampiona. Nova je teritorija, osvojili su LK prošle sezone, sa rezervnom ekipom, slobodno možemo reći. I tu ćemo završiti sa poređenjima.