Najluđa finala za titulu prvaka Evrope!

Finalne utakmice umeju itekako da budu dosadne, bilo da je značaj preveliki, timovi se boje poraza, ili idu jednostavno na penale, bilo je takvih slučajeva u bližoj i daljoj prošlosti. Svakako da je na kraju samo bitan pobednik, ali neke završnice su bile tako dramatične da ih nikada neće zaboraviti, neke se prenose sa kolena na koleno.

1. Takav primer je recimo prvi finalni meč ikada, Englezi nisu učestvovali, Vulverhempton se proglasio za šampiona sveta te godine kada je osvojio ligu, ali na to se ostatak Evrope smejao. U prvom finalu igrala su dva sigurno najbolja tima tog vremena, Real Madrid koji je počeo svoju vladavinu i francuski Rems sa sjajnim tandemom Rajmondom Kopom. To prvo finale je donelo i prvi veliki preokret, iako je Mišel Idalgo kasniji selektor Francuske doveo na Parku Prinčeva tim iz regiona Marne do prednosti, deda Mikela Alonsa, Markitos je glavom poravnao da bi desetak minuta pre kraja naturalizovani Španac iz Argentine Ektor Rial savladao Žakea i doneo Realu prvu od pet titula u nizu. Tog leta je i Žist Fonten stigao u Rems, opet su bacili rukavicu Madriđanima, ali je ovo prvo finale bilo najuzbudljivije.

2. Bajern je u poslednjoj sekundi oteo titulu Atletiku, "Kolčinjerosi" i dan-danas proklinju trenutak kada je Švarcenbek iz očaja raspalio po lopti i poništio Aragonesa, izjednačujući gol 12 sekundi pre kraja. Nije bilo penala, par dana kasnije je igran drugi meč, 4:0 za Bajern, Španci su bili slomljeni. Pijani fudbaleri Bajerna su sutra već morali na poslednje kolo u Gladbah, ali nije bilo bitno, već su osvojili titulu pa su taj meč izgubili sa 5:0.

3.  Naravno, svi se sećaju finala iz 1999. Bajern je već video titulu, Mario Basler im je doneo vođstvo iz slobodnjaka i sve je bilo spremno za slavlje, ali Tedi Šeringem i naravno Ole Gunar Solskjer nisu mislili tako. Čitav svet je upoznao "Fergijevo vreme", suze Mateusa, ali i radost "Đavola" su obišli svet. 

4. O finalu iz 1962. se malo zna, tada je Benfika stigla do finala, Real je prethodne godine izgubio od Barse na startu kao šampion, ali je maštao o novo, šestoj kruni. "Orlovi" su branili titulu osvojenu protiv Katalonaca godinu pre toga, slavili su u Amsterdamu, to je poslednji evropski trofej, tada počinje prokletstvo Bele Gutmana. Benfika je gubila 3:2 na poluvremenu, Puškaš je tri puta savladao Pereiru, ali je onda usledio portugalski uragan. Kolunja je izjednačio, a onda je legendarni Eusebio sa dva gola odbranio titulu za tim iz Lisabona.

5. Junajted je bio akter finala 1968. Konačno su došli u bitku za titulu, mnogo simbolike, bilo je deset godina od minhenske tragedije, Denis Lou je gledao iz bolnice, povredio je koleno, i iako je Bobi Čarlton doneo prednost Englezima, kada je Graka izjednačio u finišu, činilo se da je Junajted gotov. Alio prokletstvo Benfike je bilo jače, u produžetku su primili tri gola, Best, Kid i opet Čarlton su doneli veliko slavljen navijačima "Đavola" na krcatom Vembliku.

6. Godinu dana pre toga, 1967. svoju jedinu titulu osvojio je Seltik. Oni su izgubili te godine u Novom Sadu od Vošem ali su slavili sa dva razlije kod kuće, žreb im se otvorio, ali je u lisabonskom finalu sa druge strane bio Inter. Tih godina Ererin tim je bio možda i najbolji u Evropi, tukli su moćni ruski Torpedo, Vašaš, Real sa 3:0 u dva meča, a morali su da igraju treći meč protiv bugarskog CSKA, dobili su taj plej of sa 1:0 i to kada su ponudili Bugarima da se umesto u Gracu, igra u Bolonji, i da podele prihod od ulaznica. Jasno da je stadion bio pun navijača Intera, Kapelini je dao jedini gol i odveo ih u finale. Ali, tamo su naleteli na minu, Seltik je bio bez kralja strelaca MekBrajda, napali su, Džok Štajn nije obraćao pažnju na Ererin katenaćo. Sve je išlo na ruku Interu, Macola je sa penala već posle sedam minuta doveo dvostrukog prava Evrope u prethodnim godinama do prednosti, ali su Gemel i Stivi Čalmers sa dve bombe matirali Sartija i Inter, pa je Seltik prvi od svih britanskih klubova postao prvak Evrope. 

7. Sjajno finale videli smo na Vembliju početkom devedesetih kada je Barsa osvojila svoju prvu titulu prvaka Evrope. Sampdorija je imala svoje šanse, Krojfov tim se povijao, Boškov je zamenio Vijalija posle 100 minuta nakon što se ovaj ispromašivao i kada su svi čekali penale, glup faul, poklon za "Ramba" Kumana, slobodnjak je ponekad za njega bio kao penal i veliko slavlje Katalonaca. Za Boškova ovo je bio drugi poraz u mečevima za titulu prvaka Evrope, prvi put je izgubio 12 godina ranije, na klupi Reala protiv Liverpula.

8. Pre pet godina, Real je na neverovatan način poraz pretvorio u pobedu i to u prvom od dva "Madrilenja" koje je dobio u finalu. Atletiko je bio na korak, praktično oni su već slavili kao i 1974. Godin ih je doveo do prednosti, ali je u 93. minutu Ramos savladao Kurtou i odveo meč u Lisabonu na stadionu Benfike u produžetke. I tu se Simeoneov tim raspao, Bejl, Marselo i Ronaldo sa penala u poslednjem minutu su doneli pobedu od 4:1 i titulu za Anćelotija, njegovu treću Ligu šampiona. 

9. Nešto više od deceniju pre toga je Anćeloti razmišljao da se, kao i par njegovih igrača baci sa mosta u Bosfor. On kaže da nikada nije pogledao snimak finala. Ovo je verovatno najluđe finale Lige šampiona, Milan je vodio sa 3:0 na poluvremenu, dozvoli Liverpulu da izbori produžetke, Ševčenko od tada mrzi Dudeka koji je imao neverovatne odbrane u produžetku, a onda je sa penala Benitezov tim stigao do četvrte titule prvaka Evrope. 

10. Za kraj smo ostavili najveći šok, u užasnom meču Steaua je šokirala svet, na Pizhuanu su pred 70 000 navijača Barselone, posle penala odneli pehar u Bukurešt. Banatski Švaba Helmut Dukadam koji početkom ovog veka nije imao ni novac da dođe na proslavu 15 godina trijumfa nije primio nijedan gol u penal seriji, pa je Steaua osvojila krunu. Prema legendi, Čaušesku koji je mrzeo fudbal im je rekao da bi pravi Rumuni to završili za 90 minuta, ali su igrači dobili povlastice, činove i bonove za vojne prodavnice. Koliko je ovo težak poraz neka posvedoči činjenica da je Barsu pobedio tim čiji je trener Jenei u 72. minutu ubacio u igru svog pomoćnika, kasnijeg selektora pukovnika Jordaneskua koji je karijeru završio dve godine pre toga!