Ni Panini nije više ono što je bio

O cenama sličica koje su skupe kao otrov za "prosečnu Srbendu" nećemo, ta tema je ionako već passe, a i to nije do Paninija već do distributera. Međutim, ima mnogo toga podložnog kritici što se tiče Paninija.

Krenimo od albuma.

Najveća zamerka je premalo informacija. Nekada je album bio kao mini enciklopedija i vodič kroz Mundijal, a sada je "evoluirao" do nivoa broušre ili zbornika flajera. O igračima nema ništa osim imena dok se ne zalepi sličica. Ama baš ništa.

Ranije je ispod pravougaonika predviđenog za sličicu bio prostor sa osnovnim podacima igrača - visina, masa, klub za koji nastupa, pozicija u timu i još nekim detaljima kojih sada nema. Sada su ove informacije preseljene na sličicu, a njen format je toliko mali da se podaci više naziru nego što se jasno vide.

U "stara dobra vremena" je bilo i informacija o mestu rođenja igrača, broju nastupa u reprezentaciji i broju golova do izlaska albuma. Bilo je i punih imena Brazilaca i Portugalaca, pa smo zahvaljujući Paniniju širili znanje. Ko je znao puno ime Rivalda, Figa, Ruija Košte ili Dide bivao je najveća faca u društvu u vreme najveće fudbalske svetkovine. Sada toga nema, sve je šturo, Marselo je samo Marselo, Nani samo Nani itd.

670 sličica u albumu je zaista mnogo, a jedan od razloga što je taj broj toliki je odsustvo "neprivilegovanih" reprezentacija. Sada važi pravilo da svaki igrač ima svoj broj sličice, u prošlosti se dešavalo da reprezentativci afričkih i azijskih zemalja budu "diskriminisani" dvoglavim sličicama i da te reprezentacije dobiju samo jednu stranu u albumu pošto dva igrača dele jedan broj. I nemojte da ste naivni da pomislite da je to zbog ravnopravnosti ili nekih demokratskih prinicpa, profit je jedini razlog.


2018. godine svaka od 32 reprezentacije učesnice Mundijala ima po 20 mesta za lepljenje, 18 predviđenih za igrače, po jedno za grb i za grupnu sličicu. To je dobra stavka zbog memorije kolekcionara, ali Panini nije baš vodio računa o rasporedu fudbalera. Primera radi, nedopustivo je da recimo Vilijan koji je krilni napadač bude na prvoj strani gde su golman i defanzivci, a da zadnji vezni Kazemiro bude poziciniran na drugoj, bliže napadačima. To je samo jedan primer, a propusta iz ove kategorije ima ih jako mnogo, u velikom broju reprezentacija.

Na kraju albuma stoji i jedna informacija koja nije baš tačna. Piše da je Nemačka četiri puta bila svetski prvak, bez fusnote i napomene da je tri titule osvojila Zapadna Nemačka (1954, 1974, 1990), a poslednju pre četri godine u Brazilu ponovo ujedinjena Nemačka. Možda je ovo "cepidlačenje", ali to je činjenica. S druge strane, učešća bivše Jugoslavije na Mundijalima se Srbiji ne računaju kao njena od strane FIFA, iako je njena legitimna naslednica.


Inače, u najnovijem Paninijevom albumu nema informacija o ranijim učešćima reprezentacija učesnica na Svetskim prvenstvima, kao ni koje im je ovo predstojeće po redu, što je još jedan veliki minus. Put do Rusije je opisan u najkraćim crtama, mada je to praksa već dve decenije.

I obeležavanje pozicija igrača nije baš najsrećnije. Panini se ovog puta odlučio za boje (ljubičata za golmane, crvena za defanzivce, narandžasta za veziste, zelena za napadače), mada to nije propust, već samo inovacija koja je lošije idejno rešenje nego u većini prethodnih albuma.

Sličice su nikad manje, načičkane pri dnu šturim informacijama vezanim za igrača, gore desno je zastava države za koju nastupa i koje je godine debitovao (novitet za pohvalu), a gore levo logo Mundijala koji je preveliki za ovaj format. Fotošop je radio punom parom, posebno kod Engleza koji izgledaju kao Instagramuše. Zbog veličine sličice morate dobro da se pomučite da prepoznate reprezentetivce bilo koje zemlje na grupnoj. Amblemi (grbovi) su opravdali očekivanja, kao i ostale "zlatne" sličice i sličice sa stadionima.


Ipak, pasionirani kolekcionari i fanatici će naravno "ispoštovati" i Svetsko prvenstvo u Rusiji i prepreka bi mogao da bude isključivo finansijski momenat, a ne estetski i edukativni, iako je Panini ovoga puta zakazao.