Nova Olimpija na novom početku, a stara odigrala najpoznatiji meč u istoriji SFRJ

Fudbaleri ljubljanske Olimpije u utorak startuju u kvalifikacijama za UEFA Ligu šampiona. Rival prvaku Slovenije u prvom kolu je letonska Valmijera, tim koji bi, uz dužno poštovanje, morao da bude preskočen. Pobednik ovog dvomeča će se u drugom kolu sastati sa boljim iz duela između bugarskog Ludogoreca i Balkanija, osvajača lige takozvanog Kosova.

Olimpija je prošle sezone uspela da po sedmi put u svojoj istoriji postane šampion Slovenije. Najpopularniji klub ove države je prethodno ligu osvajao 1992, 1993, 1994, 1995, 2016. i 2018. godine. Maribor je sa 16 titula dominantan u Sloveniji, a mnogi od vas možda ne znaju zašto je Olimpija pala posle četiri vezana trofeja po raspadu stare Jugoslavije i da današnja Olimpija, koja je bila šampion 2016, 2018. i 2023. godine, ustvari nije ona Olimpija koja je igrala ligu SFRJ i uzela prve četiri titule u Sloveniji. Zato mnogi današnjoj Olimpiji i ne računaju prve četiri titule.

Naime, današnja Olimpija je osnovana 2. marta 2005. godine kao NK Bežigrad i počela je da se takmiči u petoj ligi Slovenije, da bi vezala četiri uzastopne promocije i postala član elitnog ranga 2009.

Naravno, prvo pitanje koje se postavlja je zar Olimpija nije osnovana daleke 1911. godine,  kao što stoji na grbu kluba? "Nova" Olimpija je osnovana dok je "stara" još postojala i takmičila se elitnom rangu slovenačkog fudbala.

"Originalna" Olimpija je ugašena nakon sezone 2004/2005. zbog nagomilanih dugova za koje više nije bilo rešenja, da bi današanja pravo da postane "NK Olimpija Ljubljana" stekla 2008. godine odlukom Grada Ljubljane.

Pored imena, nova Olimpija je dobila i novi stadion "Stožice" koji je otvoren 2010. i nalazi se u Bežigradu, severnom delu Ljubljane.

Takođe, novi klub je zadržao zelenu u boju dresova, ali i navijače "Zelene zmajeve" koji su dobili ime po istoimenom simbolu Ljubljane i smatraju današnju Olimpiju kao naslednicu stare.

Novi klub je neko vreme tavorio u prosečnoati, a detalj koji će u potpunosti vratiti Olimpiju u vrh slovenačkog fudbala se desio u junu 2015. godine.

Tada na čelo kluba dolazi Milan Mandarić, koji je već imao iskustvo kao vlasnik Portsmuta, Lester sitija i Šefild Venzdeja u Engleskoj, dok je u francuskoj bio vlasnik Nice, Šarlora u Belgiji...

On je Olimpiju od Izeta Rastodera kupio za četiri miliona evra i već u prvoj sezoni kao vlasnik osvaja titulu sa šest bodova ispred najvećeg rivala Maribora, da bi 2018. godina stigla i dupla kruna.

Ipak, Mandarić je poznat kao čovek koji klub "podigne" za veoma kratko vreme, a potom proda svoj udeo nekome ko ima želju da dugoročno ulaže.

Tako je bilo i sa Olimpijom, koja je posle nekoliko godina lutanja, ponovo pronašla sebe i uzela titulu u nedavno završenoj sezoni.

A kada pričamo o Olimpiji iz doba SFRJ, treba naglasiti da je to bila dobra ekipa, koja je ipak bila daleko od borbe za trofeje u konkurenciji “velike četvorke”, Sarajeva, Željezničara, Vojvodine… Nije bila ni redovan prvoligaš, ali je imala svoj “šmek” i dosta pristalica širom zemlje.

Možda i najpoznatiji meč u istoriji Prve lige SFRJ odigrala je upravo Olimpija i to protiv Partizana, 11. jula 1976. u Ljubljani.

Ako postoji prvenstvo o kojem se vode najveće polemike, onda je to drama na kraju sezone 1975/76. Bila je to najdramatičnija i najduža sezona jugoslovenskog klupskog fudbala koja je trajala od 17. augusta 1975. do 11. jula 1976. godine.

Skoro 11 meseci takmičenja stalo je u nekoliko sekundi u kojima je 11. jula 1976. pala odluka o prvaku. Dva meseca ranije činilo se da je sve rešeno. Partizan je na čelu tabele imao  četiri boda više od Hajduka i 9. maja 1976. dočekao Splićane na svom terenu. Međutim, na beogradskom stadionu JNA Hajduk pobeđuje sa neverovatnih 6:1, a kako je u narednom kolu Partizan poražen u Tuzli od Slobode (0:2), dve ekipe su bodovno poravnate ušle u završnicu.

U poslednjem kolu Partizan je igrao u Ljubljani protiv Olimpije, dok je Hajduk gostovao kod OFK Beograda. Računica je bila jasna - Hajduk je zbog bolje gol-razlike bio gospodar svoje sudbine i pobedom na Karaburmi bi stigao do treće uzastopne titule, bez obzira na ishod meča u Ljubljani.

No, Splićani su se mučili, gubili dobar deo utakmice, da bi Luka Peruzović 15-ak minuta pre kraja izjednačio za konačnih 1:1. Za to vreme u Ljubljani su mreže mirovale i činilo se da će Hajduk osvojiti titulu.

I dok je na Karaburmi meč "regularno" završen, novosadski sudija Dušan Maksimović produžio je utakmicu u Ljubljani, u kojoj je Olimpija herojski odolevala i igrala za čast. Gosti su očajnički krenuli u napad za gol i titulu i duboko u onome što danas zovemo "sudijskom nadoknadom", u 93, 94. ili 95. minutu (zavisno od toga koja strana evocira uspomene), desio se trenutak odluke.

Centarfor Partizana Nenad Bjeković je savladao golmana Olimpije Ljubišu Dalanovića za konačnih 0:1 i tako doneo prvu titulu crno-belima nakon punih 11 godina. Naravno, najdramatičnija završnica u istoriji prvenstava Jugoslavije izazvala je žučne polemike koje traju i dan danas. Mnogi tvrde da bi se igralo sve dok Partizan ne postigne gol.

Hajduk je najavio žalbu UEFA-i, istupanje iz lige, nakon što je ranije slavni Tomislav Ivić, trener Splićana, rekao "bićemo prvaci ako nam dozvole". No, sve je prošlo po onoj "tresla se gora, rodio se miš", a ostao je mit o "regularnoj" (Partizan), "ukradenoj" tituli (Hajduk) i herojskoj borbi Olimpije.