„O Classico“ – Mi radimo, oni uživaju...

Pogled na tabelu portugalskog šampionata jeste čudan, Sporting je prvi posle gotovo dvadeset godina i oni će navijati da „O Classico“ bude završen nerešeno. Samo, i Benfika i Porto, bez dileme dva najuspešnija i najveća kluba u Portugalu će morati da jurišaju na pobedu.

Rivalstvo je veliko od kada se klub sa severa osamdesetih popeo na krov Evrope i razbio dualitet Lisabona. Tačno je da gradski derbi nosi zaista žestoke emocije, ali kada se priča o trofejima, ovo između „Zmajeva“ i „Orlova“ je sudar giganata.

Kada je Bajern slavio na „Dragau“, Džejms Rodrigez nije izdržao, pokazao je pet prstiju domaćim navijačima. Publika je pokušala da ga se dočepa, kao i Žardel kapiten Benfike, ali je policija bila brža. Rui Vitorija je psovao Nika Kovača i pokazivao mu na Kolumbijca, ali se Hrvat pravio da ne razume.

„Ne sviđa im se? Baš mi je žao, ali ja sam Portista, ostaću to ceo život“, odbrusio je novinarima Rodrigez. Ova petica je bila podsećanje navijačima Benfike na „petardu“ koju im je Porto spakovao 2010. godine i u kojoj je učestvovao tada mladi Džejms Rodrigez. On je te godine stigao preko okeana, za tri godine u Portou osvojio je osam trofeja.

U gradu na severu, mržnja prema Lisabonu se može osetiti u vazduhu.

„U Portou radimo, u Lisabonu uživaju i troše naš novac“, reći će vam na severu.

Mnogo toga je vezano za ovu utakmicu i često nije povezano sa fudbalom, tačnije ne završava se na terenu. Porto je ekipi Benfike u špijunskoj aferi u koju je bila umešana i policija zakuvao čorbu. Naime, direktor Portoa Francisko Markeš je pokazao mejlove o umešanosti u korupciju rivala.

Iz Benfike su ga optužili da je platio hakeru koji se krije iza „Futbol Liksa“ da provali u sistem Benfike i ukrade sporna dokumenta.

„Nismo platili ni cent, znam da je njima teško da poveruju jer ceo život kradu i potplaćuju“, reagovao je direktor za komunikacije „Zmajeva“.

Teško je preći iz jednog kluba u drugi, retko ko se osmeli jer su navijači nasilni.

Jedan od onih je prelazak Rui Aguaša iz Benfike u Porto osamdesetih. On nije krio da je bio ponukan novcem, „Zmajevi“ su mu ponudili deset puta veću platu i otišao je u rivalski klub. Njegova izdaja je bila još veća jer mu je i otac igrao za Benfiku.

„Nikad mi nisu oprostili i danas mi prilaze ljudi i kažu da sam ih razočarao“, otkrio je Aguaš koji je bio selektor Zelenortskih Ostrva.

„Nije to fudbalska stvar, za Porto je to politika, borba protiv hegemonije glavnog grada“, objasnio je ovaj nekadašnji napadač koji je za reprezentaciju postigao 19 golova.

On se zanimljivo vratio u Benfiku i odigrao sjajnu sezonu u finišu karijere, ali su mu navijači zviždali svaki put kada primi loptu.

Žoao Manuel Pinto je osvojio četiri titule sa Portom, a onda prešao u Benfiku.

„Jasno suočio sam se sa neviđenom mržnjom, ali navijači moraju da znaju da ja nisam rob, da fudbaleri kratko traju i da moramo da se obezbedimo“, rekao je ovaj fudbaler.

Često su sukobi igrača određivali i stanje stvari u reprezentaciji. Naime, igrači Benfike su se družili među sobom, sedeli u prednjem delu busa i retko komunicirali sa rivalskim fudbalerima. Zbog toga je često Portugal beležio rezultate ispod mogućnosti tima.

Sada je bolje, jer rano odlaze u inostranstvo, nisu toliko vezani, mada će vam Kristijano Ronaldo reći da je opsceni gest koji je pokazao navijačima Benfike igrajući za Junajted (tada nije bio još nacionalni heroj) u stvari pitanje časti, jednostavno, morao je to da učini jer je on, pre svega, navijač Sportinga.

Porto je inače bio dobar tridesetih, ali kasnije je izgubio posle rata bitku sa lisabonskim klubovima, čak je i Belenenses bio šampion, a Porto je pobedio u šampionatu tek 1956. pa 1959. Zbog toga su fudbalski klub podsmešljivo navijači iz Lisabona zvali „Andebol“ odnosno „rukometni“ jer im je taj sport mnogo bolje išao u tome su jedino bili bolji.

Tandem Pinto da Košta kao direktor, i Hoze Marija Pedroto kao trener su podigli „Zmajeve“ krajem sedamdesetih. Ovaj prvi je i danas predsednik, najtrofejniji u veku u svetskom fudbalu i čovek koji je potpuno promenio percepciju Portoa van granica Portugala. Danas su oni gigant sa dve evropske titule.

Ovaj dvojac je razbio takozvani „kompleks mosta“, frazu koja se pripisuje jednom lisabonskom novinaru, on je tvrdio da je Porto izgubio u Lisabonu uvek kada pređe reku Duro.

Da Košta je osvojio 25 trofeja za četrdeset godina, pre toga je Porto imao samo pet titula. Ako se gleda period posle demokratske revolucije, 1974. i zbacivanja hunte, onda je Porto najuspešniji klub u zemlji.

Pomenuti predsednik koji je i pored optužbi za korupciju od 1983. do sada prvi čovek „Zmajeva“ je svojevremeno raskinuo ugovor sa EDP jednim od najvećih evropskih proizvođača struje jer je njihov direktor Antonio Mehija rekao da bi trijumf Benfike značio i porast portugalskog BDP jer bi veći deo zemlje bio srećan i više trošio (Benfika ima neuporedivo više navijača). Porto je razočarao silne pristalice i uzeo titulu i te godine pa se portugalska ekonomija nije oporavila.

Inače u prvom meču 1912. koji je bio prijateljski bilo je 8:2 za Benfiku, nije bilo jedinstvenog šampionata, a timovi su dominirali u svojim graovima. Ali kada je posle dolaska diktatora Zalazara na vlast ustanovljeno takmičenje na celoj teritoriji zemlje Porto je uspevao da osvaja titule, po tri na obe strane, ali ravnoteže je za razliku od posleratnog perioda bilo.

Ali, to se može reći i za period od osamdesetih pa do sada, kada je taj jezičak prešao na drugu stranu. I pored Eubiovih godina i pored moćnih šezdesetih, na kraju kada se sabere i mnoge taj podatak iznenadi, Porto ima bolji međusobni skor, dobili su sedam utakmica više od rivala.

U ovom veku jasno da su „Zmajevi“ češće bljuvali vatru, računa se da na svake svakih šest godina Benfika može da uzme dve titule, naspram Portovih četiri, Sporting je bio prvak poslednji put 2002. i oni su daleko od ovog rivalstva kada su uspesi u pitanju.

A opet, ovo bi mogla da bude njihova godina.