Paradoksu, ime ti je Atletiko!

Ako ni najkraće mogli da opišemo Atletiko bilo bi to kljub kontraktidornosti. Njihovi navijači vole da kažu da je zo najveći klub u Evropi među onima koji nemaju titulu prvaka Evrope.

Nastali su iz inata Real Madridu. Naime, baskijski student koji su ga osnovali po uzoru na zavičajni Bilbao su bili ogorčeni na ponašanje Reala prema ostalim madridskim klubovima. "Beli" su otimali igrače Monkloi, Espanjol Madridu, Rasing Madridu, pa su navijači tih davno ugašenih timova pristupali Atletiku u inat Realu. Pomenuti očevi osnivači su te 1903. bili ogorčeni posle sudiske krađe u duelu Reala i njihovog rodnog Bilbaoa, pa su osnovali u Madridu Atletiko i dali mu iste boje koje su nosily i originali Baskijci, plavo-bele, uzor je, što se manje zna bio Blekburn.

Kasnije je dodata crvena, što je asocirali na jorgan, pa su i dobili nadimak "Kolćonjerosi", odnosno "Jorgandžije". I iako, jedini uz Barsu i Real mogu da kažu da imaju nacionalnu podršku, u svim delovima Šoanije postoje navijači i klubovi pristalica Atletika, oni su ipak više madridska stvar.

Vuku tradicionalno podršku iz gradskih četvrti Tetuan i Lavapije, ali i Šamberija gde stanuju oni srećniji i bogatiji Madriđani.

I to je paradoks. Naime, Atletiko je kontakdiktoran jer ne može da se veže za političku ideologiju, ni finansijsko stanje. Pomenuti Šamberi je prepun bogatih, ali kada je klub kupio zemljište kraj reke Manzanares i napravio mitski "Visente Kalderon" (tadašnji predsednik kluba je eto zaslužio da se po njemu nazove stadion) preselio se daleko od privilegovanih četvrti u siromašniji južni deo Madrida. Tamo su ih prigrabili ljudi sa margine, pa danas za Atletiko navijaju i bogati i siromašni. Uz to, u klubu su se zapatile političke ideje sa obe strane spectra. Jednom smo pisali da su najgori španski skinsi, ovekovočeni u španskim filmovima i knjigama listom navijači Atletika, da klub privlači i ekstremne rasiste i ksenofobe (nije čudno što u kultnom filmu legendarni "prljavi" inspector Torente navija za Atletiko". Ali i sa druge strane anarho-levičari takođe simpatišu Atletiko. Ove grupe se mrze između sebe, ali vole Atletiko.

Razlog nije neobičan, svi "Kolčonjerose" posmatraju kao anti-establišment, klub koji je prirodno protiv poretka, države, tradicionalnih partija i vrednosti na Kojima je zasnovan stari poredak.

Da, Atletiko se spasao, tako što su ga Frankovi fašisti iz Ministarstva Avijacije prigrlili i spasili posle krvavog građanskog rata u kome je stadion bio kluba bio uništen. Ne samo da Atletiko nije nestao, već je predviđen legendarnih golmanom Zamorom (bio je blizak fašistima) na klupi osvojio 1940. jedan od prvih posleratnih šampionata. A opet, Atletiko se do pedesetih opet osamostalio i dan-danas upiru prstom u Real da su Frankov miljenik.

Dva su čoveka definisala klub. Jedan je pokojni Luis Aragones, drugi naravno Ćolo Simeone. "Kornjača" Aragones je vezan za najveće uspehe i padove "Jorgandžija". Kao igrač je nosio deset godina crveno-belo-plavi dres, osvoji tri titule, oteo Realu sedamdesetih i partitula i kup, ali nije uspeo da ostvari ultimativno san, da pokori Evropu. Za tako nešto nedostajala je sekunda, ili par sekundi. Naime, već su osvojili gotovo titulu prvaka Evrope na "Hejselu", Aragones je savladao Sepa Majera, a onda je bek Bajerna Švarcenbek raspalio u očaju u 120. minute po lopti i izjednačio. Tadašnji mediji su optužili golmana Atletika Miguela Rejnu (tata Pepa Rejne) da je pozirao novinarima iza gola, "širio se", što se kaže i da je zato primio gol. Bilo kako bilo, posle bolnog remija dva dana kasnije je odigrana nova utakmica, Bajern je imao više igrača, bili su i fizički spremniji, Udo Latek je promenio nekoliko igrača, pa su Nemci spakovali Madriđanina četiri komada i osvojili titulu prvaka Evrope.

Postoji teorija da se Atletiko nikada nije oporavio od tog poraza. Oni su postali jedini klub koji nije evropski, ali jeste svetski prvak, još jedan paradoks. Naime, Bajern nije želeo da igra Interkontinentalni kup sa argentinskim Independienteom, pa je uskočio Atletiko. Dobili su u oba meča, u Aveljanedi i Madridu, a Aragones nje bio na terenu, već na klupi. Pravo iz kopački je uskočio u odelo i kao trener odmah osvojio trofej.

Sledećih deset godina je vodio klub, u više navrata, ali osvojio je samo kup 1985. To su bile mračne godine za Atletiko, sve do dolaska kakav je bio pajac, Hesus Hil, nisu bili ni blizu vrha. Aragones se vratio posle Hila, nije mogao da odbije svoj Atletiko koji je bio u Segundi početkom veka. Došao je iz Majorke, uspeli su da se posle dve godine vrate. Svoj povratak najavili su mitskom reklamom u kojoj "Majmun" Burgos izlazi iz madridske kanalizacije i kaže "Vratili smo se".

Aragones je propagirao ratnički Atletikov fudbal, ali je ipak sa Španijom i tiki-takom 2008. osvojio titulu prvaka Evrope. 

No. navijači Atletika više vole bitku, defanzivu, kontru, ratničke timove. Dijego Simeone, član velike generacije koja je 1996. sa Radetom Antićem na klupi osvojila prvu i jedinu duplu krunu u istoriji ovog kluba je znao odakle da počne. Na prvoj konferenciji za medije je obećao povratak korenima. Davno je to bilo, ali je prošlo za tren, 2011. već naredne godine je osvojio LE i to protiv zemljaka Bijelse i osnivača Bilbao, i to igrom koja je zaštitni znak Atletika. Danas navijači kluba kažu da je to bio prelomni trenutak. I tada i sada Simeone nosi isključivo crno. izgleda na momente kao ozbiljni pogrebnik, ali i simboliše ozbiljnost i profesionalnost u teškoj situaciji. Na tome je zasnovao ideju svog Atletika. Sada je jaz u finansijama manji između Reala i Barse na jednoj i Atletika na drugoj strani. Ali prva od dve Siomeoneve lige ona iz 2014. je osvojena sa timom koji je bio oko 450 milona jeftiniji (ako gledamo cene igrača, odnosno transfera) od Real, Samo, pobedio ih je baš Real u finalima 2014. i 2016. pa Liga šampiona ostaje Sveti Gral za Atletiko iz Madrida.

Pisali smo ranije, oni su u Simeoneovoj eri od tog finala 2014. svaki put igrali u LŠ. Ali osim dva poraza u finalu, Real ih je eliminisao i u polufinalu 2017. godine, i prošle godine na penale.

Pazite sada, Koliko su sugrađani zla kob pokazuje i davna 1959. Naime, Atletiko je godinu pre toga porazio evropskog prvaka u ligi i 1958. igrao u KEŠ. U polufinalu su igrali protiv Reala, Svako je dobio na svom terenu, po pravilima igrala se treća utakmica. Real je ubedio komšije da se igra na "Romaredi" kako bi na većem stadionu podelili novac od ulaznica. Tamo su, zbog Franka, ali i činjenice da je Saragosa jedno od uporišta španskog unitarizma, "Beli" imali prednost na tribinama, Di Stefano i Puškaš su dali golove (Kolar je bio strelac za Atletiko) i Real je otišao u finale koje je dobio peotiv Remsa sa 2:0. Ogorčemi navijači Altetika su decenijama optuživali klub da je "prodao" titulu Franku i Realu.

Sada Reala nema, Atletiko će igrati za finale protiv Arsenala. Ove sezone su več odmerili snage sa "Gunerima", izgubili u ligaškoj fazi sa 4:0. Ali, tada je Arsenal bio u mnogo boljoj formi, na osnovu onoga što su timovi prikazali u četvrtfinalu, Atletiko ima šansu. Jer, eliminisali su Barselonu, odmorniji su, "Guneri" se trkaju za titulu, Simeone u La Ligi šalje reserve na teren. Za njega je ovaj dvomeč sve. Već je eliminisao Arsenal u Evropi, ali bila je 2018. i polufinale LE. Dijego Košta je rešio meč na "Metropolitanu" (tada je novi stadion ima i pridev Vanda po kineskom sponzoru). U prvom meču na severu Londona je bilo 1:1, iako je Šime Vrsaljko pocrveneo posle 15 minuta i pošto je Lakazet doneo prednost odlazećem Vengeru, Grizman je poravnao. Kako rekosmo, revanš je pripao Atletiku, otišli su u finale u Lionu, rasturili Marsej i stigli do treće EL, druge "Ćolove".

Imaju i KPK iz 1962. (u počivšem takmičenju zakođe su izgubili finala 1963. i 1986. godine). Atletiko je u Evropi portiv Engleza igrao 39 puta, jedino su im Nemci češće bili rivali. Imaju pozitivan skor protiv timova iz Engleske, 14 pobeda, 13 poraza, 12 mečeva je završemo nerešemo. Što se tiče "Ćolove" ere, 2014. je u polufinalu izbacio Čelsi, tri godine kasnije u četvrtfinalu Lester, u korona sezoni takođe u četvrtfinalu Klopa i Liverpul, ali je u ovoj deceniji u nokaut fazi ispadao od Tuhela i Čelsija, Pepa i Sitija. Ove sezone je pre Barse, izbacio Totenhem.

Arsenal će biti drugačiji, mada kako rekosmo, Atletiko definitivno ima šansu, ako Artetin tim ne podigne nivo igro. A posle, nadaju se Bajernu, to bi možda bila prilika da osvete Aragonesa i duhove 1974. 

No, ima do toga, treba da tuku Arsenal i Bajern treba da prođe PSŽ, taj duel smo obradili u posebnim rubrikama.