Prodaj igrača Sitiju i ispašćeš iz lige!

Oni koji se sa nostalgijom sećaju trofejnog perioda Ser Aleksa Fergusona u Mančester junajtedu i dalje teško poimaju misao da je slavni klub već dugo u senci gradskog rivala Mančester sitija. Sećajući se Fergijevog doba, mnogi pokušavaju da omalovaže istoriju „Građana“, a u argumentaciji sa takvima ne bi trebalo ići dalje u prošlost duže od pola veka kada su dueli ova dva tima prolazili kroz najživopisniju fazu.

Delovalo je da je tih šezdesetih godina Junajted zalečio neprebolne rane nakon minhenske tragedije koja će zauvek promeniti istoriju kluba. Dve titule u razmaku od tri sezone uz naslov evropskog šampiona za 1968. godinu, kada su postali prvi engleski klub kojem je to uspelo, najavljivali su puni sjaj pulena Meta Bezbija. Čoveka koji je igračku slavu stekao u Sitiju, a trenersku u Junajtedu.

A onda se dogodilo nešto što ni u najcrnjim snovima Junajtedove pristalice nisu očekivale. U sezoni kada su ubedljivom pobedom protiv Benfike 4:1 postali evropski šampioni, titulu im je u Engleskoj preoteo Mančester siti. Momci u nebeskoplavim dresovima imali su dve pobede više od mnogo popularnijeg i uspešnijeg rivala, okitivši se tek drugim naslovom šampiona države.

Bio je to početak višedecenijske apstinencije Junajteda kada je reč o osvajanju titula u Engleskoj. Niz će prekinuti tek u sezoni 1992/93 kada će legendarni Ferguson ispisati jednu od najuspešnijih era u istoriji kluba sa „Old Traforda“.

Živi svedoci tog kasnog proleća 1968. godine sećaju se goleade u poslednjem kolu kada je Siti pobedom protiv Njukasla 4:3 ostavio Junajted bez titule. Sjaj evropske titule kao da je naslutio skorašnji mrak u „Teatru snova“.  Već početkom 1969. godine Bezbi je najavio odlazak, ali je ostao u klubu čiji je menadžer postao Vilf Mekginis, koji je smenjen već naredne godine.

Posrtanje Junajteda kao po navici probudilo je gradskog rivala pa je naredne sezone Siti osvojio FA Kup, što mu je omogućilo da se 1969/70 takmiči u Kupu pobednika kupova do čijeg će trofeja doći pobedom protiv poljskog Gornjika.

Nije da nije bilo primera iz prošlosti kada bi Siti izlazio iz senke velikog rivala pokazujući mu da u Mančesteru postoji još neko ko igra fudbal, ali prelaz iz kasnih šesdesetih u rane sedamdesete zauvek je ušao u istoriju „Građana“.

Sve se okrenulo naglavačke te 1968. godine u Junajtedu. Blistavo i strašno bilo je to vreme za sve na „Old Trafordu“. Već krajem marta Siti je pobedom na gostovanju u mančesterskom derbiju 3:1 najavio paklenu šampionsku trku i početak trijumfalnog niza nad najvećim rivalom.

Bilo je to vreme kada je Siti skoro pa zaokružio deceniju nepobedivosti na stadionu Junajteda uz čak pet trijumfa u nizu. Menadžeri su se vrteli kao traci početkom sedamdesetih godina u „Teatru snova“, a klub je tonuo sve dublje na tabeli.

U sezoni 1972/73 „Crveni đavoli“ su jedva sačuvali opstanak, a najkošmarnija bila je 1974. godina kada su eliminisani u niži rang. Sudbina je namestila da ishod mančesterskog derbija odlučuje o tome da li će Junajted sačuvati goli život ili će se naredne sezone takmičiti u nižem rangu.

Siti nije propustio priliku da dokrajči velikog rivala. „Građani“ nisu bili raspucani tog proleća kao što je to umeo da bude slučaj prethodnih godina, ali je peta Denisa Loua bila dovoljna za trijumf od 1:0 i gašenje Junajtedovih snova. Da ironija bude veća strelac atraktivnog gola za Siti bio je fudbaler koji je uoči te sezone nakon skoro deceniju igranja za Junajted stigao u tim sa „Mejn rouda“. Trenutak i situacija koju samo fudbal i život mogu da nameste. Sitiju ta pobeda ama baš ničemu nije značila, ali ko bi propustio  takvu priliku da zgazi rivala!?

Primer Lou možda i najbolje sublimira kakvo je bilo stanje u engleskom fudbalu u prvim decenijama druge polovina prošloga veka. Siti je ranih 60-ih ispred nosa ukrao Junajtedu škotskog napadača koji je iz Hadersfilda stigao u plavi deo Mančestera za rekordu sumu u britanskom fudbalu. Već u prvoj sezoni je skrenuo pažnju na sebe, ali su prosečni rezultati Sitija uticali da Lou promeni sredinu i već narednog leta ode u Torino.

Posle samo jedne sezone u Italiji Lou se vratio u Mančester, ali ovaj put zaduživši opremu Junajteda gde će provesti narednih devet godina i učestvovati u velikim klupskim uspesima te decenije.

Učestvovao je u najvećim uspesima kluba u eri nakon minhenske tragedije, imao problema sa povredama i psihološke igre sa Bezbijem, ali je dolaskom Doertija stavljen na transfer listu i to je bio signal Sitiju da ga dovede u 33. godini života.

Gol petom u odlučujućoj utakmici kojom je poslao Junajted u niži rang možda je najromaneskija priča iz mančesterskih derbija, koju još niko nije uspeo da nadmaši. Već iste sezone Lou je završio karijeru, upisavši se tako u istoriju oba mančesterska kluba.

Nije trebalo dugo Junajtedu na čelu sa Doertijem da se vrati u najviši rang engleskog fudbala, a kruna boravka ovog menadžera u klubu bila je 1977. godina kada su pobedom protiv Liverpula 2:1 stigli do trofeja FA Kupa.

Te sezone Junajted je uzvratio i Sitiju sa dve pobede u ligaškim okršajima, obe po 3:1, nagovestivši skorije buđenje i bolje dane. Upravo od te sezone Junajted će ući u neverovatnu seriju nepobedivosti protiv gradskog rivala na svom terenu, a ovaj impresivan skor će biti okončan tek 2008. godine kada su „Građani“ pobedili 2:1.

Doerti će tokom sedamdesetih godina ostati upamćen kao simbol kluba koji je posrnuo i vaskrsnuo, ali će privatni problemi u klubu i afera sa suprugom fizioterapeuta Junajteda uticati da ovaj stručnjak već na leto 1977. godine promeni sredinu.