Prvi od dva “El Klasika” - Kup u Sevilji!

Stigli smo i do El Klasika, jednog od dva koji će odlučiti sezonu u Španiji. Prvi je na "Kartuhi", nacionalnom stadionu u Sevilji, to je duel finala Kupa, predigra na neki način raspleta u La Ligi.

Pisali smo u prošlom broju o Anćelotiju, teško da će samo kup biti dovoljan da opstane na klupi, ali svaki trofej je bitan. Karleto je u oba mandata osvojio Kup Kralja sa Realom. I upravo je 2014. preko Barselone u Valensiji stigao do trofeja, tada je Garet Bejl savladao Portugalca Pinta za pobedu od 2:1 i trofej.

Anćeloti, čovek koji po sopstvenom priznanju preferira kupove (to je naslov autobiografije, ali to "kupovi" se odnosi na čuvenog "Klempavka", odnosno LŠ) je i pre dve godine stigao do ovog trofeja, i tada preko Barselone, ali u polufinalu. Sećate se verovatno tih mečeva, pobeda Katalonaca u Madridu, a onda poker Merengesa na "Kamp Nou", veličanstvena pobeda koju je potpisao Karim Benzema het-trikom. Recimo i to da je Anćeloti tada preživeo sa jednim trofejom i to onim najmanje važnim sezonu, sada će, kako rekosmo, Perez teško progutati neuspeh u LŠ i La Ligi.

Znate i sami da je ovo takmičenje Barsino, davno su smenili Bilbao na čelu večne liste najtrofejnijih, osim velike prednosti u trofejima nad Realom u Kupu Kralja, oni imaju i više pobeda, 16:13 je za "Blaugranu".

Osim pomenutog finala 2014. timovi su direktno za pehar igrali još šest puta. I dalje je živo u sećanju ono čuveno finale sa "Mestalje" kada je Ronaldo srušio verovatno najbolju Barsu svih vremena u produžetku glavom i doneo Murinju prvi trofej u Realu. Taj meč će se pamtiti upravo zbog velike netrpeljivosti Murinja i Pepa, totalno poremećenih odnosa dva kluba, ali i tome što je Ramos ispustio pehar tokom proslave, pa je trofej završio pod autobusom.

Barsa je osamdesetih dobila dva finala protiv "Los Blankosa" ono čuvenije je iz 1983. sa "La Romarede", jedini Maradonin bitni trofej u Kataloniji za dve godine. Rešio ga je u devedesetom minutu tata Markosa Alonsa, i sam Markos, pa je Menoti odneo trofej u godinama kada su španskom ligom vladali baskijski klubovi. Šest godina kasnije Krojf je slavio protiv Tošaka. Tih godina je Barsa gutala prašinu u ligi, Real predvođen Butragenjom, Mičelom, Jerom, Vaskezom takozvana "Kuinta de Buitre" je nemilosrdno osvajao titule, ali su Giljermo Amor i Hulio Salinas u drugom poluvemenu matirali Paka Buja za prvi trofej Krojfove ere. Zatim će uslediti četiri titule Katalonaca, ali nijedan kup, do Bobija Robsona i Ronaldove godine na "Kamp Nou".

Sredinom sedamdesetih je Real spakovao četiri gola u to vreme slaboj Barseloni (tada se takmičenje zvalo Kup Generalisima po Franku).

Barsa je slavila na finalu u Madridu, u drugoj polovini šesdesetih, a prvo finale, u stvari poslednje kao "Kup Predsednika" u godini izbijanja krvavog građanskog rata dobili su Madriđani, tada noseći ime grada, predvodio ih je najslavniji golman tog vremena Rikardo Zamora.

Često su igrali klubovi i kada je to bilo jedino državno takmičenje, pre profesionalne lige. Real je dok je u Evropi besneo rat, ostvario i najveću pobedu ikada u "El Klasku", u pitanju je revanš polufinala. U prestonicu je Barsa odnela 3:1 iz prvom meča, a za rezultat revanša su mnogi mislili da je greška. Završilo je 11:1 za Los Blankose. Na poluvremenu je bilo 8:0. Barselona je optuživala sudiju Selestina Rodrigeza, ali i pretnje domaće publike za raspad sistema. Predsednik Reala Bernabeu se posle nekoliko meseci izvinio za poraz, a njegov kolega sa druge strane je morao pod pritiskom zbog sramote da podnese ostavku.

Priča se da je ovaj meč rodio rivalstvo koje je sve, samo ne sportsko. Jer, Barsi je posle 2:0 za Real isključen na pravdi Boga Benito Garsija. Po poluvremena su Pruden i Barinaga kompletirali het-trikove. Ni posle toga se publika nije smirila, letelo je kamenje sa tribina, a navijači su vređali fudbalere Barselone povicima "Komunisti".

U nekim Barsinim knjigama stoji da su Falangisti činili dobar deo publike, da se Franko lično pobrinuo za maltretiranje gostiju, da im je pretila i fašistička policija, da su uznemiravani u hotelu. Navijači Barselone su sprečeni da doputuju u Madrid.

Recimo i to da ova pobeda ne čini neki značajniji deo identiteta Reala niti se često pominje, dok je u Barsi označena kao početak diktature i borbe fašista protiv njihovog kluba.

Taj "morbo" kako kažu Španci je kod Barselone rođen tog dana, nije im bilo lakše ni kada je Real izgubio finale od Bilbaoa. Poraz je ostao rana, Sid Lov, poznati pisac ga je oslikao u knjizi o rivalstvu dva kluba "Fear and loathing in La Liga", kako ključni za stvaranje rivalstva kakvo danas poznajemo.

Ako gledamo finala, Real je u prednost 4:3, u Murinjovoj eri smo videli nekoliko mečeva u ranijim fazama koji su obilovali tučama, on je recimo dobio na oproštaju od Španije polufonale i to pobedom na "Kamp Nou" od 3:1, Ronaldo je sa dva gola utišavao blizu 100 000 Katalonaca, ali trofej nije osvojen. Real je izgubio od Atletika u finalu na produžetke, pa je Ze otišao bez trofeja iz Madrida. 

S obzirom na broj takmičenja, danas “El Klasiko” nema takav ekskluzivitet kao nekad, mada kada igraju Real i Barselona, čak i na male golove bi bilo vatreno, odnosno puno tenzija. Recimo, ove godine su ako ne računamo letnju, američku turneju, igrali dva puta, Barselona je dva puta nanela katastrofu Realu, u prvenstvu i kupu su im spakovali devet golova. Eto, timovi će se u finišu sastati dva puta. Anćeloti ima pozitivan skor protiv Barselone, 12:9, ne računamo prijateljske. On nikada nije u "El Klasiku" igrao nerešeno.

Trka je tokom nedelje u prvenstvu ostala ista, četiri boda prednosti, minimalac Katalonaca protiv Majorke, Real je odgovorio golom Arde Gulera koji je značio tri boda na stadionu Hetafea.

Čini se da je  Barselona blagi favorit, na kraju krajeva očitali su lekcije Realu u prvenstvu i Superkupu, ali mi smo se odlučili za golove.